Револуција под лупом

Након нереда који су избили поводом одржавања геј параде у Београду, у јавности се отворила дебата о могућности избијања нове револуције која би довела до насилне промене власти. Да ли је у прошлу недељу одржан искључиво протест против ,,Параде”, или је то зачетак општенародног устанка? Иако већина осуђује поновно ломљење града и пљачкање бутика, чињеница је да је овом народу догорело до ноктију, и да су многи, барем кришом, прижељкивали коначно уздизање куке и мотике. Истина је да би један овакав инцидент, у свакој одговорној држави, већ сам по себи довео, ако не до суштинских, онда барем до неких кадровских промена. Оставке министара полиције, одбране, кључних људи БИА и београдског МУП-а, блистале би се на премијеровом столу још у понедељак изјутра. Неко би морао да одговара због намерног изазивања опсадног стања у престоници, јер су и пијанци у парку знали да ће Београд 10. октобра личити на Палестину. Поставља се питање коме је одговарала цела ова ситуација? Демонстрантима? – И поред свог напора и добре организације нису успели да спрече одржавање геј параде, а већина њих се налази у притвору из којег се у Србији не излази. ЛГБТ популацији? – Степен хомофобије је сада само још већи него раније, јер их многи криве што су остали до краја тврдоглави, и што се нису уздржали а да не упуте коју отровну жаоку. Остатку народа? – Бачене каменице и запаљени контејнери нису успели да повећају запосленост и напуне празне новчанике. Остаје да је једино од свих профитирала искључиво партијска олигархија, која је овај инцидент искористила да се још јаче учврсти на власти. Режимски медији распалили су пропагандну канонаду, са циљем да у корену сасеку сваки облик протеста у будућности. Водитељи искривљених гримаса, политичари, забринути аналитичари и НВО активисти рецитовали су добро познате десетерце о хулиганима и фашизму који су рак рана демократске Србије, која по оцени Хилари Клинтон има потенцијал да буде и лидер у Европи, а не само у региону! Ако ускоро буде неког радничког штрајка, биће проглашен за штрајк радника хулигана са фашистичким захтевима да им се повећају плате којима би финансирали хашке бегунце.

Некако опет случајно се потрефило да су навијачи прекинули утакмицу у Ђенови, а минут након тога, у ванредном дневнику РТС-а, водитељка је прочитала већ спремно саопштење о невиђеној бруци и „ружној слици коју смо поново послали у свет”. У сенци ових догађаја остала је посета америчке државне секретарке, која је свратила да нас љубазно замоли да се манемо Косова и Републике Српске, да се учланимо у НАТО и коначно завршимо са мрачним деведесетим у којима смо изазвали све те силне ратове. Прича о насиљу скренула нам је мисли од финансијског колапса, незапослености, општег штрајка у „реформисаном” правосуђу, Мишковићевих дугова добављачима, Луке Београд, несташицама млека, банкарских крвопија...

Већ сам читаоцима „Политике” постао досадан са својим трактатима о држави без легитимитета, која нема никакву моралну ни духовну димензију, а није ни суверена у одлучивању. Пошто власт у земљи не ужива подршку већине грађана, она намерно генерише насиље како би владала у једној врсти незваничног ванредног стања. Вешто се манипулише са огромним бесом нагомиланим у народу, па се по потреби изазивају или организују инциденти о којима се данима распреда, а који суштински не могу угрозити владајућу машинерију. Ако погледамо уназад, у Србији се није одиграла ниједна насилна промена режима а да није била организована споља. Учили су нас у школи пароле „боље рат него пакт, боље гроб него роб!” иако је заправо било „боље Черчил него Хитлер”. Подметали смо бубреге под Милошевићеве пендреке док је опозиција грицкала семенке на семинару у Будимпешти. Морамо да престанемо да промене везујемо за политичке странке које су нам тренутно понуђене, јер све оне одавно функционишу у истом систему. Да није тако, неко би им већ пресекао снабдевање, или би се против њих покренуо поступак пред Специјалним судом. Много лакше ће нам бити ако прилике у Србији посматрамо са геополитичког уместо са дневнополитичког становишта. Ако схватимо да се преврати у малим земљама не дешавају спонтано, вољом народа, већ у складу са интересима великих играча. Онда ћемо умети да међу собом препознамо искрене родољубе, а да раскринкамо убачене провокаторе. Нећемо чекати да нас неко заведе него ћемо имати јасну слику какву земљу желимо да створимо. Борићемо се за то да нам се деца школују и запосле, уместо што ћемо анатемисати читаве генерације. Онда ћемо можда имати и своју праву народну револуцију, јер ћемо се борити са смислом уместо да у борби тражимо смисао. Кад будемо изашли на улице, знаћемо зашто и за кога, а онда нема сузавца ни лисица које ће моћи да зауставе нашу идеју.

члан групе Београдски синдикат