Мрачни тунел транзиције

„Рођени у YU” Дина Мустафића је представа истраживачке форме, није изграђена на основу стабилног, унапред задатог драмског текста, већ је текст настао у процесу стварања представе, на основу реалних, аутобиографских детаља из живота актера. Драматуршки тим чине Милена Богавац, Маја Пелевић, Филип Вујошевић, Божо Копривица, Милош Кречковић. Њихове мисли, сећања и осећања поводом живота у Југославији, као и о постјугословенском времену, стварају живи мозаик, естетски обликован документ друштва које се постепено расипало, док сасвим није нестало, претворивши се у распршену прашину која је отворила ране и створила плодно тло за рађање бескрајне носталгије.

Сцена стилизовано представља некакав тунел, што је метафорички потентно решење које се може разумети као знак друштвене изолованости, закопаности, перманентног боравка у стању транзиције, страшно мрачне, гушеће (сценограф Драгутин Броз, костимографи Маја Мирковић и Биљана Тегелтија). Глумци Марко Баћовић, Слободан Бештић, Предраг Ејдус, Мирјана Карановић, Анита Манчић, Бранка Петрић, Анђелика Симић, Милена Васић и Радован Вујовић, један по један, излазе на сцену, седају на столице и говоре личне исповести, аутентична сећања на лепе и топле, као и на ружне и болне, моменте живота у (пост)Југославији. Они не улазе у неке ликове, већ говоре непосредно, глумац и лик су, у тим исповестима, изједначени. У појединим сценама, монолошке исказе допуњују други глумци који представљају окружење, на пример чланове његове/њене породице, врло стилизовано дате, инфантилно, до гротескности, чиме се успоставља и критички однос према игри. Комбинација реализма и аутоматизоване стилизованости глуме ствара више значења, гради различите слојеве, комуницира и са емоцијама и са интелектом гледаоца. Глумци се сећају својих првих путовања на море, првих заљубљености, филмова које су волели, часописа на којима су одрасли, али и веома болних тренутака:  продирања отровних таласа национализама који су брутално сахранили низ пријатељстава и љубави, довели до немогућности повратка у дом, цепања идентитета и тешке кризе поводом успостављања новог система вредности. Сцене су кратке и ефектне, брзо се смењују, што је све праћено музиком која битно наглашава преплављујућа осећања (композитор Владимир Пејковић). Посебно су упечатљива, емотивно снажна, сећања Бранке Петрић на живот са Бекимом Фехмиу, Аните Манчић на снимање филма у Вуковару, итд.

Представа је, на премијерном извођењу, изазвала изванредне реакције публике, несвакидашње дирљиво препознавање, па и катарзу. На почетку, када ансамбл пева химну „Хеј, Словени”, сви гледаоци су моментално устали са својих седишта и отпевали химну заједно са глумцима. То заједништво између извођача и публике, повезивање кроз игру и песму, непосредност комуникације, заиста су специфичности које театар треба да користи. У том смислу, избор ове документаристичке форме вероватно је најадекватнији начин приласка теми, пут до директног суочавања са духовима прошлости, до егзорцизма, што је предуслов за наставак живота. Ту битну идеју, на крају представе, узбудљиво изражава Мирјана Карановић, емотивно се потпуно огољавајући, кроз ту експресивну метафору о потреби да се мртви сахране и да се настави даље. Треба се искобељати из овог тунела, из мрака или вештачког светла, из устајалог ваздуха, из предугачког међувремена, из ништавила транзиције и изаћи на природно светло, на сунце.