Мистерија Озалове смрти

„Мој муж није умро природном смрћу, он је отрован”, тврди Семра, супруга бившег председника Турске Тургута Озала, која се после вишегодишњег ћутања одлучила да јавно проговори.

Тешке оптужбе бивше „прве даме” опоро су одјекнуле у јавности, иако је она одраније позната као хировита жена, која је имала велики утицај на свог супруга. Многи је због тога никад нису волели. Семра није једина која износи сумње у званичну верзију смрти бившег председника, који је, према официјелним дијагнозама, умро од последица срчаног удара. Њена изјава је поново подстакла расправе о завери против бившег шефа државе који је, док је био на власти, често повлачио изазовне потезе.

„Када смо тог јутра (17. априла 1993. године) кренули да доручкујемо, он је одједном пао и изгубио свест. На устима му се појавила бела пена. У резиденцији није било лекара, нити су дошла кола хитне помоћи. Особље га је унело у председнички аутомобил и пребачен је у болницу”, испричала је Семра у директном телефонском интервјуу ТВ станици Каналтурк.

Озал је био срчани болесник. У Хјустону су му пет година пре смрти уграђена три бајпаса. У његовој близини лекар је увек био присутан, сем тог фаталног јутра.

Госпођа Семра се није на томе зауставила и тврди да је њен муж отрован. Председник Озал је, прича она, претходне вечери био уморан и желео је да се одмори, али на упорни наговор свог саветника и портпарола Каје Топерија отишао је на пријем који је организовала бугарска амбасада у Анкари.

„Када се вратио спремила сам вечеру, али он је одбио да једе. Била сам изненађена када ми је рекао да је на пријему попио лимунаду коју никад није узимао. Али, објаснио ми је да је то урадио како не би увредио домаћине пошто су тај освежавајући напитак специјално припремили за њега. Та лимунада га је отровала”, изричита је Семра.

Према њеном мишљењу, Тургут Озал је био жртва шире завере. У изјави она није улазила у појединости и није објаснила каква је у томе била улога бугарске амбасаде. Али је загонетно додала: „Ако се формира посебна парламентарна комисија за овај случај, или ако ме позове јавни тужилац, онда ћу имати још штошта да кажем.”

И син председника Озала, Ахмет, такође сумња да је његов отац умро природном смрћу. Он тврди да тог јутра није било лекара у председничкој палати, што се пре тога није дешавало.

Председников блиски сарадник Топери, који је поименице прозван, није могао да отрпи закаснели изазов.

„Предлажем да се изврши ексхумација председниковог тела и да се обаве накнадне анализе како би се коначно разјасниле те теорије завере”, рекао је он у изјави достављеној медијима.

Топери тврди да није наговарао Озала да иде на тај пријем, јер је та обавеза била прихваћена недељу дана раније и сумња да је председник отрован лимунадом, пошто је то освежавајуће пиће служено и другим гостима.

Ово није први пут да се износе сумње у званичну верзију Озалове смрти, поготово што се он после операције у САД добро осећао. Те теорије завере доводе се у везу и са атентатом на њега 1988. године који су извели припадници екстремне националистичке групе „Сиви вукови”, чији је члан био Мехмет Али Агџа који је пуцао на папу Војтилу. Озал је избегао смрт захваљујући случајности, пошто га је метак само окрзнуо јер је погодио микрофон испред њега док је држао говор окупљеним присталицама.

Уочи смрти Озал се био ангажовао на решавању „курдског проблема”. То је у то време било у супротности са званичним ставовима, а томе су се посебно противили екстремни националисти, који су сматрали да се тај проблем може решити само пушкама и топовима.

Поборници теорије завере подсећају да су тада под мистериозним околностима страдали и командант жандармерије генерал Ишреф Битлис и министар финансија Аднан Кахвечи који су председника у томе безрезервно подржавали. Ту, 1993. годину, због тога многи у Турској називају „годином политичких убистава”.

Озалу су многи замерили и због сарадње са САД у првом рату у персијском заливу. У земљи су га оптуживали да је на тај начин оставио на цедилу браћу муслимане у суседној земљи.

В. Лалић