Доктор за објекте на даљинско управљање

Када је пре 14 година закуцао на врата угледног Империјал колеџа  рекли су му да не мора да се представља јер добро знају ко је. Пре десетак дана Чедо Максимовић (63), до одласка у Лондон редован професор на Грађевинском факултету у Београду, награђен је Телфордовом златном медаљом. Највише британско признање у области грађевинског инжењерства поделио је са још седам научника за рад о новој генерацији „интелигентних” сензора за осматрање грађевинских објеката и инфраструктурних система у реалном времену.

– Сензори и пратећа опрема који су раније били гломазни и скупи, са много жица и каблова, доживели су технолошку промену. Осим што су мале, ове некада пасивне справе сада могу да ураде доста ствари за које је било потребно много више времена, рада и стално присуство стручњака. Опремљени су процесорима тако да сирове резултате мерења могу да обраде и да их бежично пошаљу. Постају „интелигентни“ и доступни за ширу примену. Сигурно да могу да се примене и на „Газели” и на било ком другом мосту, тунелу, цевоводу, а посебно на сложеним системима као што су постројења за пречишћавање воде и слично. Суштина је у томе да је осматрање сада могуће урадити и даљински, не мора да се долази на објекат да би се „очитали“ резултати, објашњава за „Политику“ професор Максимовић.

Какве су предности овог метода и да ли постоје мане?

Предности су огромне. Могуће је „покрити“ далеко већи број кључних објеката и система, могуће је да се све ради с једног места и јефтиније је. Због могућности бежичног преноса сигнала нису потребна велика раскопавања да би се поставили сигнални каблови. Мана је што ако се накнадно уграђују постоји трошак да би се припремило мерно место, да би се сензори поставили и снабдели енергијом. Убудуће би велики објекти требало да у фази градње буду „облепљени“ сензорима који могу да се користе и за пробна оптерећења и у фази експлоатације. Сви објекти имају свој животни век и само је битно да их ми добро пратимо и интервенишемо у правом тренутку.

Да ли су са овим истраживањем упознате колеге у Београду?

Јесу, ја сам са колегама са Грађевинског факултета у Београду у сталном контакту. Професор Душан Продановић нешто слично доста дуго ради само што су скромније финансијске могућности и неорганизованија средина, па је знатно теже да се брзо дође до резултата. Претпостављам да професионалне институције као што је „Пупин“ то сигурно раде на својим телекомуникационим системима.

Да ли су „интелигентни” сензори већ део неког пројекта у Великој Британији?

Велика компанија „Темз вотер“ која снабдева Лондон водом има неколико пројеката с нама. Екипа мог колеге Ивана Стојанова, коме сам ја био ментор, користи ову технологију да подвргне систематском тестирању велике црпне станице и открива читав низ проблема за које раније нису ни знали да постоје јер није било могућности да се то уради ефикасно са јефтиним средствима. Ја координирам други пројекат где радимо на развоју нових метода за краткорочну прогнозу поплава у градовима које изазивају јаки локални пљускови. Управо смо поставили сензоре у Лондону близу места где ће бити Олимпијада 2012. за мерење интензитета кише и нивоа у колекторима и водотоцима.

У награђеној екипи је поред Вас и Бугарина Ивана Стојанова и један Јапанац. Да ли се у једном развијеном друштву као што је британско уопште наглашава националност научника?

Не превише. Постоје посебни конкурси за доделу докторских стипендија који су доступни само домаћим и студентима из ЕУ, али при реализацији великих пројеката битан је квалитет истраживања и рада. Често у овим пројектима имате само странце. Национална припадност је споредна, на то се скоро не обраћа пажња. Битно је за те земље кад неко од њихових људи добије награду, али при избору екипе првенствено се гледају стручна способност и квалитет.

У вашем раду је наглашенa заштита животне средине. Да ли је то постао императив у грађевинским пројектима?

Не само у грађевинским пројектима, то је практично постао императив опстанка планете и постаје све значајније у свим људским делатностима. Тиме су се некад бавили само ентузијасти да би се после схватило да је то један врло озбиљан проблем. То није никакво истеривање моде већ део производног процеса, начин живљења, а на дуже стазе и услов опстанка.

Како може да се унапреди наука у Србији. Да ли је новац кључан фактор?

Новац је битан, али не и једини фактор. Србија јесте у тешким економским проблемима, као и остале земље, али је проценат издвајања за науку мали, а и организација истраживања би требало да се знатно побољша. Садашње министарство покушава да уведе озбиљније начине оцењивања и вредновања предлога пројеката, али то није довољно. Најзначајнија истраживања у свету раде млади људи са 20 и нешто година и када раде докторате то им је једини посао. Код нас докторате раде људи који имају читав низ других послова, па то раде „успут“ у слободном времену, суботом. Са таквим начином рада не могу се постићи значајни резултати.

----------------------------------------------

Београд домаћин конференције о отицању киша и поплавама у градовима

За две године, 2012, Београд ће бити домаћин међународне конференције из серије коју сте ви основали?

То је серија конференција Urban Drainage Modelling о моделирању процеса отицања од киша са градских површина које изазивају поплаве. Са покојним колегом Миодрагом Радојковићем покренуо сам ту серију 1986. године. Претходне су одржане у Дубровнику, Москви, Лондону, Дрездену, Орланду, Мелбурну и Токију. Следећа је у Београду, да се вратимо на извор где је све почело.

Ј. Каваја