Гротескни концепт морала

Оно што "Седам и по" снажно издваја из (испод)просечности овогодишње српске продукције, без сумње је свежина и духовитост, јак и смислен ауторски ангажман, али и мудро одабрана плејада, генерацијски и по сензибилитету, различитих глумаца који га чине додатно моћним. Реч је о филму доброг, сочног сценарија и нешто тање режије, помало "школске", повремено несигурне. Но, његов аутор Мирослав Момчиловић, пре свега је потенцијално веома расан филмски писац (наговештено у "Кад порастем бићу Кенгур"), као редитељ је непретенциозни дебитант, а као продуцент (јер и тиме је био принуђен да се бави) показао је да му ни храбрости не недостаје.

Његова мозаичка црна комедија омнибус структуре чија је радња смештена међу новобеоградски бетон и његове житеље, састоји се од седам прича од којих је свака посвећена једном од грехова смртника. Момчиловић их вешто проиграва, актуелизујући питања свакодневне етике и њеног суноврата у друштву које је свој однос према метафизичким категоријама одавно снизило и готово довело до апсурда. По том гротескном концепту морала, Момчиловић гради своје кратке приче о среброљубљу, гневу, разврату, гордости, неумерености у јелу и пићу, очајању у лењости и зависти. Аутор при том не ставља себе у позицију Бога и каквог врховног судије за заштиту морала. Он у грехове упире прстом, лоцира их и скенира, служећи се шармантним хумором, гротеском и парадоксом, а не цинизмом или каквим драмским обртима, којим би гледаоцу евентуално сугерисао светлост на крају тунела или указао на прави пут спасења и врлина.

Јасно је да је аутор врло добро знао да је тематизовање библијских грехова увек захвално средство за портретисање ликова, њихову мотивацију, поцртавање слабости. То знање је у овом случају веома добро искоришћено и стављено у контекст данашњице обележене бесциљношћу, безнадежношћу, презиром не само према свакој врсти одговорности, већ и према сопственом достојанству. Зато су Момчиловићеви јунаци моћни, снажно утемељени, смешни у својој неисправљивости. Зато среброљубље постаје духовит, "штосан" начин да се превари велики фудбалски ас Дијего Армандо Марадона ("похлепни" Бранислав Трифуновић који је у овом филму и продуцент), а гнев да се буквално обије о главу перманентног урлатора, осветника из теретане и некрунисаног краља Новог Београда (одличан Милош Тимотијевић). Благодети интернет-четовања послужили су Момчиловићу за пример разврата оличеног у огољеним перверзним намерама збуњених средовечних педофила (врсни Бане Видаковић и Борис Комненић), са прождрљивошћу се аутор згодно поиграва на рачун спонзорисане уметности и "неписмених" конзумената исте (Ненад Јездић и Наташа Марковић), а са гордошћу кроз кулминацију брачне кризе пред очима телевизијске јавности у директном преносу (дуже памтљиви Гордан Кичић и Љубинка Кларић).

Пример очајања у лењости дат је кроз причу два провалника (Никола Ђуричко и Борис Миливојевић) који ем обијају стан на врху солитера, а лифт не ради, ем у стану затичу највећи ауторитет својих живота – остарелу учитељицу (блистава Мира Ступица). Гран финале остављено је за завист (одлични Миша Самолов, Срђан Милетић и Младен Нелевић), а завист је изродила исход какав заслужују сви ликови заједно. Момчиловић им је на крају "аранжирао" сусрет у просторијама хитне помоћи као у каквом чистилишту где су у невољи сви исти-људи...

Између самих  прича у овом омнибусу мало је, али довољно везивног ткива које аутору дозвољава оно неопходно "гурање" материјала напред. Чињеница је да је материјал било потребно још добрусити и у појединим причама прецизније искројити. Филм би у том случају био конзистентнији и много бољег ритма (Момчиловић је и монтажер филма). Но, на све ове мане може се, ипак, лако заборавити и захваљујући глумачким доприносима и фотографији Димитрија Јоковића којем је пошло за руком да новобеоградску сторију издигне на жељени универзални план, али и музици Владе Дивљана.

Пред вама је изазован и веома духовит филм у којем се можете лако препознати. Само је питање колико сте грешни и колико сте у том греху јадни и смешни?