Groteskni koncept morala

Ono što "Sedam i po" snažno izdvaja iz (ispod)prosečnosti ovogodišnje srpske produkcije, bez sumnje je svežina i duhovitost, jak i smislen autorski angažman, ali i mudro odabrana plejada, generacijski i po senzibilitetu, različitih glumaca koji ga čine dodatno moćnim. Reč je o filmu dobrog, sočnog scenarija i nešto tanje režije, pomalo "školske", povremeno nesigurne. No, njegov autor Miroslav Momčilović, pre svega je potencijalno veoma rasan filmski pisac (nagovešteno u "Kad porastem biću Kengur"), kao reditelj je nepretenciozni debitant, a kao producent (jer i time je bio prinuđen da se bavi) pokazao je da mu ni hrabrosti ne nedostaje.

Njegova mozaička crna komedija omnibus strukture čija je radnja smeštena među novobeogradski beton i njegove žitelje, sastoji se od sedam priča od kojih je svaka posvećena jednom od grehova smrtnika. Momčilović ih vešto proigrava, aktuelizujući pitanja svakodnevne etike i njenog sunovrata u društvu koje je svoj odnos prema metafizičkim kategorijama odavno snizilo i gotovo dovelo do apsurda. Po tom grotesknom konceptu morala, Momčilović gradi svoje kratke priče o srebroljublju, gnevu, razvratu, gordosti, neumerenosti u jelu i piću, očajanju u lenjosti i zavisti. Autor pri tom ne stavlja sebe u poziciju Boga i kakvog vrhovnog sudije za zaštitu morala. On u grehove upire prstom, locira ih i skenira, služeći se šarmantnim humorom, groteskom i paradoksom, a ne cinizmom ili kakvim dramskim obrtima, kojim bi gledaocu eventualno sugerisao svetlost na kraju tunela ili ukazao na pravi put spasenja i vrlina.

Jasno je da je autor vrlo dobro znao da je tematizovanje biblijskih grehova uvek zahvalno sredstvo za portretisanje likova, njihovu motivaciju, pocrtavanje slabosti. To znanje je u ovom slučaju veoma dobro iskorišćeno i stavljeno u kontekst današnjice obeležene besciljnošću, beznadežnošću, prezirom ne samo prema svakoj vrsti odgovornosti, već i prema sopstvenom dostojanstvu. Zato su Momčilovićevi junaci moćni, snažno utemeljeni, smešni u svojoj neispravljivosti. Zato srebroljublje postaje duhovit, "štosan" način da se prevari veliki fudbalski as Dijego Armando Maradona ("pohlepni" Branislav Trifunović koji je u ovom filmu i producent), a gnev da se bukvalno obije o glavu permanentnog urlatora, osvetnika iz teretane i nekrunisanog kralja Novog Beograda (odličan Miloš Timotijević). Blagodeti internet-četovanja poslužili su Momčiloviću za primer razvrata oličenog u ogoljenim perverznim namerama zbunjenih sredovečnih pedofila (vrsni Bane Vidaković i Boris Komnenić), sa proždrljivošću se autor zgodno poigrava na račun sponzorisane umetnosti i "nepismenih" konzumenata iste (Nenad Jezdić i Nataša Marković), a sa gordošću kroz kulminaciju bračne krize pred očima televizijske javnosti u direktnom prenosu (duže pamtljivi Gordan Kičić i Ljubinka Klarić).

Primer očajanja u lenjosti dat je kroz priču dva provalnika (Nikola Đuričko i Boris Milivojević) koji em obijaju stan na vrhu solitera, a lift ne radi, em u stanu zatiču najveći autoritet svojih života – ostarelu učiteljicu (blistava Mira Stupica). Gran finale ostavljeno je za zavist (odlični Miša Samolov, Srđan Miletić i Mladen Nelević), a zavist je izrodila ishod kakav zaslužuju svi likovi zajedno. Momčilović im je na kraju "aranžirao" susret u prostorijama hitne pomoći kao u kakvom čistilištu gde su u nevolji svi isti-ljudi...

Između samih  priča u ovom omnibusu malo je, ali dovoljno vezivnog tkiva koje autoru dozvoljava ono neophodno "guranje" materijala napred. Činjenica je da je materijal bilo potrebno još dobrusiti i u pojedinim pričama preciznije iskrojiti. Film bi u tom slučaju bio konzistentniji i mnogo boljeg ritma (Momčilović je i montažer filma). No, na sve ove mane može se, ipak, lako zaboraviti i zahvaljujući glumačkim doprinosima i fotografiji Dimitrija Jokovića kojem je pošlo za rukom da novobeogradsku storiju izdigne na željeni univerzalni plan, ali i muzici Vlade Divljana.

Pred vama je izazovan i veoma duhovit film u kojem se možete lako prepoznati. Samo je pitanje koliko ste grešni i koliko ste u tom grehu jadni i smešni?