Мандат народног посланика мора бити слободан

Административни одбор Народне скупштине Републике Србије, на седници од 12. октобра, није одузео мандат народном посланику Драгану Шормазу. Не улазећи у детаље конкретног случаја, ни у анализу небулозног члана 102. става 2. Устава (уводи „страначки императивни мандат”) намера нам је да укажемо, из угла уставног права, зашто мандат народног посланика мора бити слободан и шта, у ствари, то значи.

Два су обележја која дефинишу мандат посланика. Прво, мандат посланика је однос посланика и бирача. Друго, то је јавна функција. Мандат може бити императиван (везан) или слободан (представнички). Императивни мандат је правни однос између бирача и посланика. Бирачи имају право да дају обавезна упутства посланицима и могу опозвати посланика чијим радом нису задовољни. Овако дефинисан, императивни мандат не постоји у модерном свету уставности. Позната је формулација из Устава Француске од 1958: ,,Сваки императивни мандат је ништав”.

Слободни мандат посланика је политички, а не правни однос између бирача и посланика. То је јавна функција, а не субјективно право, којим се може слободно располагати уговором или на други начин. Слободни мандат не значи слободу посланика да располаже њиме већ независност посланика од спољних утицаја, и од утицаја самих бирача, приликом гласања и одлучивања у представничком телу. Немачки (,,вајмарски”) устав од 1919. садржао је формулацију која је погађала суштину слободног мандата. ,,Посланици су представници целе нације. Они су одговорни само својој савести и нису везани никаквим инструкцијама”. Модерни устави поштују слободни мандат посланика као нужан принцип представничке демократије.

Да би политичка странка ,,одузела” мандат посланику, она мора бити ,,власник” мандата. Ни странка, ни посланик нису ,,власници” мандата. Мандат припада мандатору, а то је народ. Отуда уговори или слични правни послови који за предмет имају тзв. бланко оставке посланика не могу имати никакву правну важност. Тако мора бити у представничкој демократији. У супротном, на делу је партитократија.

У којој мери ће се слободни мандат посланика остваривати у парламентарној пракси не зависи само од правне регулативе овог института већ и од политичке културе, утемељености парламентарних процедура и обичаја. Слободни мандат претпоставља народног посланика као слободног човека који има свест о томе да је мандат добио од народа; да то није његово субјективно право него јавноправна функција; да је слобода његовог одлучивања неопходан услов за независност парламента као институције. Слободни мандат претпоставља и: слободно грађанско друштво, у којем политичке странке изграђују, а не разграђују политички живот; моћан парламент као институцију првог реда, у којем је колективни дух јачи од страначког; добре парламентарне обичаје који ће ефикасније него правни прописи ублажавати негативно дејство појава као што су „трговина мандатима” и прелазак из једне у другу политичку странку у току истог парламентарног сазива. То су високи стандарди. Они се не могу остварити претварањем политичке везе између посланика и странке у правну везу. Такав уставноправни нонсенс предвидео је Устав Србије од 2006. у члану 102. ставу 2. „Народни посланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика”.

Уместо што се посланици довијају како да протумаче ову норму и како да је законом (закон о избору народних посланика) „операционализују” било би боље да послушају савет уставноправне науке (Ратко Марковић, Милан Јовановић, Ирена Пејић и др.) и струке (видети одлуку Уставног суда о укидању чланова Закона о локалним изборима који се односе на тзв. бланко оставке одборника од маја 2010) и да иницирају уклањање ове норме из Устава. Дакле, због ове норме, али и због других (нпр. регулатива Уставног суда), треба озбиљно размишљати о промени Устава.

доцент на Правном факултету БУ