Mandat narodnog poslanika mora biti slobodan

Administrativni odbor Narodne skupštine Republike Srbije, na sednici od 12. oktobra, nije oduzeo mandat narodnom poslaniku Draganu Šormazu. Ne ulazeći u detalje konkretnog slučaja, ni u analizu nebuloznog člana 102. stava 2. Ustava (uvodi „stranački imperativni mandat”) namera nam je da ukažemo, iz ugla ustavnog prava, zašto mandat narodnog poslanika mora biti slobodan i šta, u stvari, to znači.

Dva su obeležja koja definišu mandat poslanika. Prvo, mandat poslanika je odnos poslanika i birača. Drugo, to je javna funkcija. Mandat može biti imperativan (vezan) ili slobodan (predstavnički). Imperativni mandat je pravni odnos između birača i poslanika. Birači imaju pravo da daju obavezna uputstva poslanicima i mogu opozvati poslanika čijim radom nisu zadovoljni. Ovako definisan, imperativni mandat ne postoji u modernom svetu ustavnosti. Poznata je formulacija iz Ustava Francuske od 1958: ,,Svaki imperativni mandat je ništav”.

Slobodni mandat poslanika je politički, a ne pravni odnos između birača i poslanika. To je javna funkcija, a ne subjektivno pravo, kojim se može slobodno raspolagati ugovorom ili na drugi način. Slobodni mandat ne znači slobodu poslanika da raspolaže njime već nezavisnost poslanika od spoljnih uticaja, i od uticaja samih birača, prilikom glasanja i odlučivanja u predstavničkom telu. Nemački (,,vajmarski”) ustav od 1919. sadržao je formulaciju koja je pogađala suštinu slobodnog mandata. ,,Poslanici su predstavnici cele nacije. Oni su odgovorni samo svojoj savesti i nisu vezani nikakvim instrukcijama”. Moderni ustavi poštuju slobodni mandat poslanika kao nužan princip predstavničke demokratije.

Da bi politička stranka ,,oduzela” mandat poslaniku, ona mora biti ,,vlasnik” mandata. Ni stranka, ni poslanik nisu ,,vlasnici” mandata. Mandat pripada mandatoru, a to je narod. Otuda ugovori ili slični pravni poslovi koji za predmet imaju tzv. blanko ostavke poslanika ne mogu imati nikakvu pravnu važnost. Tako mora biti u predstavničkoj demokratiji. U suprotnom, na delu je partitokratija.

U kojoj meri će se slobodni mandat poslanika ostvarivati u parlamentarnoj praksi ne zavisi samo od pravne regulative ovog instituta već i od političke kulture, utemeljenosti parlamentarnih procedura i običaja. Slobodni mandat pretpostavlja narodnog poslanika kao slobodnog čoveka koji ima svest o tome da je mandat dobio od naroda; da to nije njegovo subjektivno pravo nego javnopravna funkcija; da je sloboda njegovog odlučivanja neophodan uslov za nezavisnost parlamenta kao institucije. Slobodni mandat pretpostavlja i: slobodno građansko društvo, u kojem političke stranke izgrađuju, a ne razgrađuju politički život; moćan parlament kao instituciju prvog reda, u kojem je kolektivni duh jači od stranačkog; dobre parlamentarne običaje koji će efikasnije nego pravni propisi ublažavati negativno dejstvo pojava kao što su „trgovina mandatima” i prelazak iz jedne u drugu političku stranku u toku istog parlamentarnog saziva. To su visoki standardi. Oni se ne mogu ostvariti pretvaranjem političke veze između poslanika i stranke u pravnu vezu. Takav ustavnopravni nonsens predvideo je Ustav Srbije od 2006. u članu 102. stavu 2. „Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”.

Umesto što se poslanici dovijaju kako da protumače ovu normu i kako da je zakonom (zakon o izboru narodnih poslanika) „operacionalizuju” bilo bi bolje da poslušaju savet ustavnopravne nauke (Ratko Marković, Milan Jovanović, Irena Pejić i dr.) i struke (videti odluku Ustavnog suda o ukidanju članova Zakona o lokalnim izborima koji se odnose na tzv. blanko ostavke odbornika od maja 2010) i da iniciraju uklanjanje ove norme iz Ustava. Dakle, zbog ove norme, ali i zbog drugih (npr. regulativa Ustavnog suda), treba ozbiljno razmišljati o promeni Ustava.

docent na Pravnom fakultetu BU