Рат или љубав

Антички Грци су веома промишљено политику и бављење њом назвали „вештином могућег”, дефинишући тако суптилно отклон и од стварности и од оностраног, верујући да ће сваки владар полиса покушати тако да влада да то буде на ползу плебса, а можда још више на ползу уметности и стварања. Периклово доба до данас је остало пример правичног владања и још недосегнутог и филозофског и уметничког говора. С ретким политичким инстинктом, Перикле је, уз одбрану Атине од непријатеља, интуитивно осећао да је све остало, па и безгранична моћ и власт, бесмислено ако нема „невидљивог уметничког пратиоца”. Зато је његово владање и названо „златним добом”, јер су тада настала нека од најзначајнијих уметничких дела до данас као и једна од најзначајнијих идеја – демократско уређење државе.

У односу на Периклову Атину (пети век пре наше ере), Римско царство „купало се” у крви. Није било боље ни у каснијим вековима – написана или изговорена реч ако, случајно, није била по вољи владара, више је прогањана него убице и многе друге демонстрације лудила, у које је царство, пред издисај, и буквално, тонуло. Двадесети век досегао је врх, јер је ,,с племенитом страшћу” убијао не само оне чија им је реч била сумњива, већ и све оне који нису били Германи, посебно Јевреје, дрско се бранећи да то чине или у име аријевског поретка (нацисти) или у име великих циљева, који би водили право у обећани људски рај (стаљинисти). Сем Немачке и бившег Совјетског Савеза ни Балкан није у појединим облицима терора или тражења непријатеља много заостајао.

Кад је на једном од партијских пленума нападнута Ћопићева ,,Јеретичка прича”, средином педесетих година, многи писци и остали ствараоци схватили су „поруку” коју им власт шаље. Драгослав Михаиловић, један од голооточких осуђеника, толико је као писац ,,скренуо с правог пута” да га је лично у једном свом говору поменуо и Јосип Броз, прозвавши погрешно Борислава Михајловића Михиза. Свеједно. Роман Драгослава Михаиловића ,,Кад су цветале тикве” (објављен 1968), који је управо био постављен на позоришну сцену, одмах је скинут с позоришних дасака.

,,Та пракса” наставља се и данас у бившим југословенским републикама, као да нисмо ништа научили не само од античких Грка, ни из ратова које смо међусобно водили. Ових дана ,,на ред” је дошао Емир Кустурица, јер се, по бошњачким медијима, није довољно дистанцирао од свега онога што се дешавало у Босни у последњем рату. Кустурица је морао да се брани кривотворењем његових изјава, као што је то много пре њега морао да ради Меша Селимовић, кад је напустио Сарајево и преселио се у Београд. Он је, ни мање ни више, чак проглашен српским националистом, као својевремено и Иво Андрић. Није му помогла ни Нобелова награда за књижевност. Иако је 21. век, нисмо ништа научили од славних Грка од којих нас дели 25 векова. Да ли је могуће да на Балкану никад нема мира и да, ако не водимо рат оружјем, водимо рат речима?

А онда изнебуха и неочекивано у недељу, 17. октобра, долази ужасавајући одговор на све наше моралне дилеме – да је ,,рат бољи од секса”, односно да је ,,боље водити рат него љубав”(?!), како је изјавио један норвешки војник, који је већ седам година у мировним снагама у Авганистану, јер добар ватрени окршај, уз убијање противника, може да замени тромесечну апстиненцију. Ако те застрашујуће речи за једну цивилизацију каже норвешки војник, онда се не треба чудити што је у досадашњој историји било више ратова него мира и што су Американци за највећу двомиленијумску личност изабрали ратника Џингис-кана (ако ме сећање не вара), а не неког ствараоца!? И на крају – да ли смо ми животиње које више воле мирис људске крви од блаженства љубави? То је, заиста, крај историје.

Милка Лучић