Кад је Садам завидео Слоби

Одсуство нечега понекад говори јасније и снажније него присуство. Био је то празан зид галерије „Себастијан” у Београду на коме је требало да се нађу најављене Кораксове карикатуре те хиљаду деветсто деведесет и неке „Милошевићеве” године, па црно-бели цртежи обезбојене српске стварности, лице тиранина без очију и поруке без речи.

– Изложба мојих карикатура у тадашњој галерији у Грачаничкој улици није одржана јер су неке, баш уочи отварања, биле „склоњене”… а остале сам из протеста повукао. Потезе четкицом на папиру сам задржао као свој „рукопис” и кад су компјутери постали саставни део мог посла. Најзад, сматрам да доброј карикатури „са адресом“ није потребан текст, али је услов да ми се нико не меша у посао. Не допуштам цензуру!

А Слободану Милошевићу сам „одузео” очи трагајући за изразом лица који ће најбоље приказати његов аутизам. Био је то пун погодак: временом, он је све више почињао да личи на сопствену карикатуру – каже за „Магазин” Предраг Кораксић Коракс, легенда српске политичке карикатуре, човек који се одважио да сваку власт прикаже управо онаквом каква је, да оголи и осуди њене грешке, заблуде, злоупотребе и злочине.

Ту апсолутну нетолеранцију према сваком облику неслободе, присиле, насиља, непоштења, глупости и лажи Кораксић је, добрим делом, наследио од родитеља. Као учитељи у Горњој Горевници код Чачка, обоје су својим ђацима и двојици синова личним примером показали како се треба борити за вредности родољубља, слободе и друштвене правде. Отац, члан Комунистичке партије још пре Другог светског рата, био је 1941. командир партизанске болнице у згради те исте сеоске школе кад су је Немци опколили и митраљирали, а њега заробили, мучили и стрељали четници.

Детињство у избеглиштву

– Мајка, која је до краја рата од нас скривала да нам је отац погинуо, знала је да ће и нас побити, па је мене и мог четири године млађег брата одвела код родбине у Чачак, а сама се илегално пребацила у Београд. Тако је почело наше избеглиштво – присећа се Кораксић. – После смо и ми дошли у престоницу. Једно време смо живели код ујака, па на сплаву на Сави, касније у дединој кући у Земуну (био је шеф пореске управе града), где нам се придружила и мајчина сестра са четворо мале деце. Из тог времена највише памтим страшну глад. Мама и тетка Даница су повремено радиле код неког сељака у Батајници да нас исхране.

У међувремену су Немци расписали потерницу за Кораксићевом мајком, и 1942. успели да је ухвате и затворе у злогласну Главњачу, али после десетак дана су је пустили јер се није појавио четник који је требало да је препозна. Породица је ипак побегла из града, у Батајницу, код најбољег дединог пријатеља, сеоског лекара (који се звао Анте Павелић!), а одатле у Угриновце.

– После ослобођења смо се вратили у Земун. Ту сам поново кренуо у школу након четворогодишње паузе. Полагао сам ванредно три разреда и уписао четврти гимназије. Већ тада сам доста цртао, у почетку ребусе за енигматске часописе, а затим и карикатуре за сатирични „Јеж“. Прве су, иначе, биле „без адресе“, бавиле су се тадашњим „друштвеним девијацијама“, рецимо Информбироом. „Јеж“ је за нас младе карикатуристе самоуке организовао вечерњу школу акта, ту сам упознао Душка Јовановића, сјајног цртача четкицом, који ми је постао узор. Изузетно сам ценио и Пјера, Ивана Кушанића, Десу Глишић, Сабахудина Хоџића, Зука Џумхура… – наводи наш саговорник.

За време Милошевића и после

Коракс се,на наговор мајке, уписао на Архитектонски факултет, али студије није завршио, јер је, каже, више времена проводио на Ликовној академији, покушавајући да усаврши своје сликарско умеће.

– Као карикатуриста са пуним радним временом 1950. запослио сам се у „Раду”. После пет година, кад су покренуте „Вечерње новости“, прешао сам тамо на позив Слободана Глумца. То је била права школа карикатуре! Десет година сам водио конкурс „Пјер“ на којем је ова редакција награђивала најбоље младе карикатуристе, а тројицу је и примила: Душка Петричића, Стеву Страчковског и Бранислава Шајтинца.

Био сам уредник карикатуреу „Вечерњим новостима“ све док Милошевић није ставио на њих своју шапу, па су почели да ме шиканирају, не објављују, да ми одбијају од плате… Одатле сам, после судског спора, био избачен 1993. године и отишао у недељник „Време” – прича Коракс. А из „Времена” је отишао 2005. због сукоба са главним и одговорним уредником Драгољубом Жарковићем, који је, како каже Кораксић, сматрао да је карикатуриста престрог према тадашњем председнику државе Војиславу Коштуници и да би требало мало да га „поштеди” – на шта овај, наравно, није пристао.

Највећи успех и највећу (светску) славу Коракс је стекао као љути противник Милошевићевог режима, чије је „јунаке” и њихове „подвиге“ објављивао и у другим независним новинама: „Борби”, „Нашој Борби” (ту је 1989. настала и карикатура Садама Хусеина који на радном столу држи Милошевићеву слику), у „Недељном телеграфу”, „Економској политици”, „Економисту”, „Републици” и листу „Данас”, где и сад редовно сарађује.

Чак пет листова за које је радио престали су да постоје, али галерија Кораксових ликова се није смањивала – само се смењивала – а његове карикатуре постајале су све популарније. Инспирације није понестајало јер, како и сам признаје, у Србији „има материјала колико год хоћете, будалаштина и покварених, превртљивих политичара“ који заслужују да их поткачи оштрица његовог пера. Кад би се, неким чудом, догодило да се овдашња власт опамети, да сви постану „добри и поштени“, идеје би потражио на другом месту – у светској политици, у коју иначе тек повремено скрене.

– Имао сам прилику да изблиза видим многе стране политичаре у Србији, али и у другачијем окружењу, кад су ме, са групом колега карикатуриста из других земаља, позвали да „на лицу места“ својим радовима коментаришем Светски економски форум, који је само те године одржан у Њујорку уместо у Давосу. Најјачи утисак на мене су оставиле невиђене мере обезбеђења скупа, па сам нацртао како амерички полицајци претресају Кип слободе – показује Кораксић своје дело.

Иако су његове карикатуре плод веома озбиљних припрема, помног праћења свих важнијих политичких збивања у земљи, јавних иступања српских званичника и медијске сцене, Коракс се, признаје, дивно забавља док уобличава своје ликове и смешта их у окружење достојно њихових (не)дела. Неки од њих ће се, дознајемо, са новинских страна ускоро преселити на столице једног новог, сасвим необичног ресторана у Београду, који отвара Звонко Ђорђевић (власник биоскопа „Таквуд”). Порука је јасна, и сасвим у духу Коракса: „Доста сте ви нама седели на глави, сада ћемо мало ми седети на вама!”

----------------------------------------------

Од Земуна до Токија

Одавно су и најупорнији хроничари престали да бележе Кораксове изложбе и награде – у протеклој половини века било их је бар педесетак (међународни салони карикатуре у Монтреалу, Токију, Бриселу, Паризу, Скопљу, Земуну, бијенале хумора у Норвешкој, „Пјер“ у Београду…), да не помињемо многобројне каталоге и књиге („Слободан пад“, „Школа демократије“, „Он“… па „Грађански буквар“ у издању „Републике“, „Буквар за одрасле“ у издању „Времена књиге“, „Фамилија“, „Лопови и жандари“, „Годину дана после“ и „Шта је – ту је“ у издању Б92). Октобра 2004. године му је додељен орден француске Легије части.

----------------------------------------------

Маратонац на плесу код „Три лађара“

Предраг Кораксић и „споља“ и „изнутра“ делује неупоредиво млађе од својих 77 година, можда и зато што се бавио разним спортовима – трчањем на дуге стазе, веслањем (био је кормилар у земунском клубу „Галеб“), фудбалом (у земунском „Милутинцу“)… а љубитељ је и окретних игара: са супругом Бранком (професорка енглеског језика) сваког уторка увече слуша џез и плеше код „Три лађара“ – наравно, у Земуну. Шахиста је, био је на многим турнирима, али не као учесник, већ да би портретисао велемајсторе.

Син Урош је дизајнер, кћи Татјана се бави компјутерском анимацијом и управо се са мужем (стручњаком за филмске ефекте у ЗД анимацији) вратила из САД.