Kad je Sadam zavideo Slobi

Odsustvo nečega ponekad govori jasnije i snažnije nego prisustvo. Bio je to prazan zid galerije „Sebastijan” u Beogradu na kome je trebalo da se nađu najavljene Koraksove karikature te hiljadu devetsto devedeset i neke „Miloševićeve” godine, pa crno-beli crteži obezbojene srpske stvarnosti, lice tiranina bez očiju i poruke bez reči.

– Izložba mojih karikatura u tadašnjoj galeriji u Gračaničkoj ulici nije održana jer su neke, baš uoči otvaranja, bile „sklonjene”… a ostale sam iz protesta povukao. Poteze četkicom na papiru sam zadržao kao svoj „rukopis” i kad su kompjuteri postali sastavni deo mog posla. Najzad, smatram da dobroj karikaturi „sa adresom“ nije potreban tekst, ali je uslov da mi se niko ne meša u posao. Ne dopuštam cenzuru!

A Slobodanu Miloševiću sam „oduzeo” oči tragajući za izrazom lica koji će najbolje prikazati njegov autizam. Bio je to pun pogodak: vremenom, on je sve više počinjao da liči na sopstvenu karikaturu – kaže za „Magazin” Predrag Koraksić Koraks, legenda srpske političke karikature, čovek koji se odvažio da svaku vlast prikaže upravo onakvom kakva je, da ogoli i osudi njene greške, zablude, zloupotrebe i zločine.

Tu apsolutnu netoleranciju prema svakom obliku neslobode, prisile, nasilja, nepoštenja, gluposti i laži Koraksić je, dobrim delom, nasledio od roditelja. Kao učitelji u Gornjoj Gorevnici kod Čačka, oboje su svojim đacima i dvojici sinova ličnim primerom pokazali kako se treba boriti za vrednosti rodoljublja, slobode i društvene pravde. Otac, član Komunističke partije još pre Drugog svetskog rata, bio je 1941. komandir partizanske bolnice u zgradi te iste seoske škole kad su je Nemci opkolili i mitraljirali, a njega zarobili, mučili i streljali četnici.

Detinjstvo u izbeglištvu

– Majka, koja je do kraja rata od nas skrivala da nam je otac poginuo, znala je da će i nas pobiti, pa je mene i mog četiri godine mlađeg brata odvela kod rodbine u Čačak, a sama se ilegalno prebacila u Beograd. Tako je počelo naše izbeglištvo – priseća se Koraksić. – Posle smo i mi došli u prestonicu. Jedno vreme smo živeli kod ujaka, pa na splavu na Savi, kasnije u dedinoj kući u Zemunu (bio je šef poreske uprave grada), gde nam se pridružila i majčina sestra sa četvoro male dece. Iz tog vremena najviše pamtim strašnu glad. Mama i tetka Danica su povremeno radile kod nekog seljaka u Batajnici da nas ishrane.

U međuvremenu su Nemci raspisali poternicu za Koraksićevom majkom, i 1942. uspeli da je uhvate i zatvore u zloglasnu Glavnjaču, ali posle desetak dana su je pustili jer se nije pojavio četnik koji je trebalo da je prepozna. Porodica je ipak pobegla iz grada, u Batajnicu, kod najboljeg dedinog prijatelja, seoskog lekara (koji se zvao Ante Pavelić!), a odatle u Ugrinovce.

– Posle oslobođenja smo se vratili u Zemun. Tu sam ponovo krenuo u školu nakon četvorogodišnje pauze. Polagao sam vanredno tri razreda i upisao četvrti gimnazije. Već tada sam dosta crtao, u početku rebuse za enigmatske časopise, a zatim i karikature za satirični „Jež“. Prve su, inače, bile „bez adrese“, bavile su se tadašnjim „društvenim devijacijama“, recimo Informbiroom. „Jež“ je za nas mlade karikaturiste samouke organizovao večernju školu akta, tu sam upoznao Duška Jovanovića, sjajnog crtača četkicom, koji mi je postao uzor. Izuzetno sam cenio i Pjera, Ivana Kušanića, Desu Glišić, Sabahudina Hodžića, Zuka Džumhura… – navodi naš sagovornik.

Za vreme Miloševića i posle

Koraks se,na nagovor majke, upisao na Arhitektonski fakultet, ali studije nije završio, jer je, kaže, više vremena provodio na Likovnoj akademiji, pokušavajući da usavrši svoje slikarsko umeće.

– Kao karikaturista sa punim radnim vremenom 1950. zaposlio sam se u „Radu”. Posle pet godina, kad su pokrenute „Večernje novosti“, prešao sam tamo na poziv Slobodana Glumca. To je bila prava škola karikature! Deset godina sam vodio konkurs „Pjer“ na kojem je ova redakcija nagrađivala najbolje mlade karikaturiste, a trojicu je i primila: Duška Petričića, Stevu Stračkovskog i Branislava Šajtinca.

Bio sam urednik karikatureu „Večernjim novostima“ sve dok Milošević nije stavio na njih svoju šapu, pa su počeli da me šikaniraju, ne objavljuju, da mi odbijaju od plate… Odatle sam, posle sudskog spora, bio izbačen 1993. godine i otišao u nedeljnik „Vreme” – priča Koraks. A iz „Vremena” je otišao 2005. zbog sukoba sa glavnim i odgovornim urednikom Dragoljubom Žarkovićem, koji je, kako kaže Koraksić, smatrao da je karikaturista prestrog prema tadašnjem predsedniku države Vojislavu Koštunici i da bi trebalo malo da ga „poštedi” – na šta ovaj, naravno, nije pristao.

Najveći uspeh i najveću (svetsku) slavu Koraks je stekao kao ljuti protivnik Miloševićevog režima, čije je „junake” i njihove „podvige“ objavljivao i u drugim nezavisnim novinama: „Borbi”, „Našoj Borbi” (tu je 1989. nastala i karikatura Sadama Huseina koji na radnom stolu drži Miloševićevu sliku), u „Nedeljnom telegrafu”, „Ekonomskoj politici”, „Ekonomistu”, „Republici” i listu „Danas”, gde i sad redovno sarađuje.

Čak pet listova za koje je radio prestali su da postoje, ali galerija Koraksovih likova se nije smanjivala – samo se smenjivala – a njegove karikature postajale su sve popularnije. Inspiracije nije ponestajalo jer, kako i sam priznaje, u Srbiji „ima materijala koliko god hoćete, budalaština i pokvarenih, prevrtljivih političara“ koji zaslužuju da ih potkači oštrica njegovog pera. Kad bi se, nekim čudom, dogodilo da se ovdašnja vlast opameti, da svi postanu „dobri i pošteni“, ideje bi potražio na drugom mestu – u svetskoj politici, u koju inače tek povremeno skrene.

– Imao sam priliku da izbliza vidim mnoge strane političare u Srbiji, ali i u drugačijem okruženju, kad su me, sa grupom kolega karikaturista iz drugih zemalja, pozvali da „na licu mesta“ svojim radovima komentarišem Svetski ekonomski forum, koji je samo te godine održan u Njujorku umesto u Davosu. Najjači utisak na mene su ostavile neviđene mere obezbeđenja skupa, pa sam nacrtao kako američki policajci pretresaju Kip slobode – pokazuje Koraksić svoje delo.

Iako su njegove karikature plod veoma ozbiljnih priprema, pomnog praćenja svih važnijih političkih zbivanja u zemlji, javnih istupanja srpskih zvaničnika i medijske scene, Koraks se, priznaje, divno zabavlja dok uobličava svoje likove i smešta ih u okruženje dostojno njihovih (ne)dela. Neki od njih će se, doznajemo, sa novinskih strana uskoro preseliti na stolice jednog novog, sasvim neobičnog restorana u Beogradu, koji otvara Zvonko Đorđević (vlasnik bioskopa „Takvud”). Poruka je jasna, i sasvim u duhu Koraksa: „Dosta ste vi nama sedeli na glavi, sada ćemo malo mi sedeti na vama!”

----------------------------------------------

Od Zemuna do Tokija

Odavno su i najuporniji hroničari prestali da beleže Koraksove izložbe i nagrade – u protekloj polovini veka bilo ih je bar pedesetak (međunarodni saloni karikature u Montrealu, Tokiju, Briselu, Parizu, Skoplju, Zemunu, bijenale humora u Norveškoj, „Pjer“ u Beogradu…), da ne pominjemo mnogobrojne kataloge i knjige („Slobodan pad“, „Škola demokratije“, „On“… pa „Građanski bukvar“ u izdanju „Republike“, „Bukvar za odrasle“ u izdanju „Vremena knjige“, „Familija“, „Lopovi i žandari“, „Godinu dana posle“ i „Šta je – tu je“ u izdanju B92). Oktobra 2004. godine mu je dodeljen orden francuske Legije časti.

----------------------------------------------

Maratonac na plesu kod „Tri lađara“

Predrag Koraksić i „spolja“ i „iznutra“ deluje neuporedivo mlađe od svojih 77 godina, možda i zato što se bavio raznim sportovima – trčanjem na duge staze, veslanjem (bio je kormilar u zemunskom klubu „Galeb“), fudbalom (u zemunskom „Milutincu“)… a ljubitelj je i okretnih igara: sa suprugom Brankom (profesorka engleskog jezika) svakog utorka uveče sluša džez i pleše kod „Tri lađara“ – naravno, u Zemunu. Šahista je, bio je na mnogim turnirima, ali ne kao učesnik, već da bi portretisao velemajstore.

Sin Uroš je dizajner, kći Tatjana se bavi kompjuterskom animacijom i upravo se sa mužem (stručnjakom za filmske efekte u ZD animaciji) vratila iz SAD.