МОЛДАВСКИ БРАК

Овог лета, политички шик су референдуми о независности.
Нешто као почетак парнице за развод брака, само међу субјектима који претендују да су државни.
Први пример је Црна Гора, ослобођена даљег суживота са Србијом уз изговор на, грађански речено – "неслагање нарави".
Чест фразеолошки излаз за судске одлуке, у ситуацијама када једна од парничних странака има неку рачуницу или флерт са стране!

Други случај је референдум Придњестровља – једне издужене траке територије стегнуте Дњестром и Украјином, где тамошњи Руси, руски говорећи Молдавци и Украјинци (укупно око пола милиона), траже да прекину заједнички живот са Молдавијом.

И у овом случају постоји "флерт са стране". Али, за разлику од подгоричке, придњестровско-молдавска парница је стара, повлачи се већ годинама и не обећава лак излаз уз "неслагање нарави".

Објашњење за тешкоће пред поротом тзв. међународне заједнице је у страни с којом се има "флерт". Подгорица свој рачун тражи примичући се Вашингтону и Бриселу. Држи – лакше је без поделе српских обавеза (и последица) сарадње (или несарадње) са Хагом. Тираспољ, напротив, гледа према Москви и чезне за Совјетским Савезом.

У време распада СССР, Молдавија, некадашња Бесарабија, искористила је прилику и окренула леђа Русији. Али Руси и русифицирани Молдавци и Украјинци Придњестровља, објавили су тим поводом сопствену независност од Молдавије. Руси у Молдавији не желе да буду жртва молдавског избора и њихов последњи референдум о независности (седми за петнаест година!), потврдио је прошле недеље такво опредељење са чак 97 одсто гласова "за".

Наоко, парница Придњестровља заснована је колико и црногорска. Нико не чезне за приликом да живи за нечији туђи избор. Сецесионисти су водили и добили рат, контролишу територију и имају засебну државну власт. Демократичност и веродостојност њиховог изјашњавања нису оспорене, а у кампањи за независност, отцепљена енклава Молдавије инсистира на тобоже већ успостављеном преседану решења, позивајући се на међународно признато право Подгорице, а успут, и на очекивања у вези с Косовом.

Признавањем Црне Горе и евентуално Косова афирмише се један јединствени принцип, тврди Тираспољ. Понавља аргумент о успостављеном преседану, с којим иступа и Москва, али противећи се независности Косова.

У чему је слабост придњестровског, а сутра потенцијално и других референдума о независности? (Већ у новембру предстоји и један у грузијској Јужној Осетији.) Нису претходно припремљени, у сарадњи с тзв. међународном заједницом. Вероватно у превиђању "смрти" међународног права насталој у међувремену, деведесетих и касније. Тираспољ се позива на принцип, али непостојање принципа је принцип.

"Суверенитет појединих држава није апсолутан", пише на једном месту Строб Талбот, својевремено амерички високи дипломата, ангажован у кројењу судбине Србије. "Полазећи у рат против Милошевића, Запад је подвукао принцип који је уобличаван више година: националне владе које систематично и масовно злостављају сопствене грађане губе право да владају; оне су или предмет потпуног збацивања с дужности или суспендованих надлежности у тој области земље којом се дивљачки управља", пише Талбот.

Инвазија САД 1994. на Хаитију "била је претходна примена тог принципа и према томе преседан за оно што је НАТО учинио на Косову". Поступак на Косову је преседан за Ирак.

Плебисцит Црногораца, признат је зато што је одржан уз претходни пристанак Србије. Одвајање Албанаца, ако до њега уопште дође, признаће се против воље Београда – а и једно и друго су "принципи" тзв. међународне заједнице.

Њене контуре нису више јасне и одређене чланством и форумима УН, већ је "међународна заједница" све чешће аморфно обликована подршка савезника или привремених савезника Вашингтону, у настојању САД да кроје стања и управљају догађајима. На том правцу, обично нема светих слова закона и повеља. Постоје дух поретка, лојални и нелојални. Референдума у Тираспољу, дакле, као да није ни било.