Колико помажу видећи људи

Сви који су били у великим метрополама Европе долазе са утиском да је тамо урађено све да особе са инвалидитетом могу до максимума да развију своју самосталност. Није то све урадио новац већ и воља владајућих структура. Често се дешавало да Савез слепих покрене иницијативу за побољшање положаја слепих грађана, а да је видећи људи оплемене и побољшају. Међутим, много је више ситуација у којима савез покреће иницијативе а друштвене структуре остају пасивне и не предузимају ништа да се то реши. Наш циљ је, међутим, да се договоримо и одредимо пут ка потпуном укључивању слепих и слабовидих грађана у јавни живот и коришћење јавних ресурса. Помињем специфичне потребе слепих и слабовидих, али сам свестан да и остале групе особа са инвалидитетом нису у повољнијем положају.

Шта то конкретно значи?

Ада Циганлија је опште друштвено добро Београда и Србије. Мноштво је рекреативних садржаја створено искључиво за лица са здравим видом. Међутим, шта Ада нуди слепим грађанима? Небезбедну шетњу, купање под неповољним условима, кафане и организовано коришћење куглане. Шта друге туристичке организације нуде слепим грађанима? Ништа. Обратите пажњу да је реч о самосталности слепог човека у остваривању нечијих услуга. Кад год помислим да одем у ,,Мекдоналдс”, запитам се ко ће ми помоћи да сазнам шта тамо могу да добијем за јело, да узмем то што хоћу, како ћу тамо да нађем место и много тога. Зато тамо и одлазим само у друштву чланова породице, пријатеља са здравим видом или слабовидих лица.

У могућности сам да одаберем да ли ћу да набављам хлеб и млеко у малој продавници или ,,Макси” продавници. Опредељујем се увек за ону прву ако имају оно што ми треба. Мегамаркети су слепим особама потпуно недоступни. До многих бих знао да дођем, али не знам шта ме тамо чека.

Много се прича о сеоском туризму у Србији. Знам да организујем путовање до било којег села, али ме је страх како ћу тамо да прођем, да ли ћу добити могућност да се одмарам и уживам колико ми способности дозвољавају.

Користим Дом здравља у Новом Београду. Знам сам да дођем до зграде, да одем до шалтера где је мој здравствени картон, знам где је ординација моје дивне лекарке, али не знам где су одељења у која ме лекарка пошаље. То уопште није проблем организације рада у том дому. То се њих савршено не тиче. А добро памтим дан када сам због нечега отишао у тај дом и доживео да ме дежурна медицинска сестра на шалтеру одведе до траженог одељења пошто је завршила ажурирање моје документације. Толико је то било дивно, да сам потпуно запамтио где се то одељење налази и да ми више није било потребно да ме  неко води.

Замислите да се у једној културној установи високог ранга служба пита како ћу да се попнем уз степенице до службе која ми је потребна. Они су се снашли за пратиоца, али да ли ја, који сам до њих превалио десетак километара потпуно сам, могу да се попнем степеницама до првог спрата? Убедио сам их да могу.

Исто тако, где год и кад год могу, говорим да страни културни центри у Београду не обезбеђују ниво услуга које њихови грађани имају у земљи порекла, али то једноставно нико не слуша.

Заједнички именитељ свих ових ситуација је недоступност услуга, неорганизованост служби у објектима да би били приступачни за особе са оштећењем вида. Основни задатак је да пронађемо путеве и средства да то организујемо.

Трговци би, рецимо, морали да своје артикле учине доступним слепима. Има ситуација када је могуће опипати артикал кроз кесу у којој је спакован, али је исто толико ситуација када то није могуће. Продавци морају да познају своје артикле, јер често пратиоци слепих нису вични да помогну своме другу. Тако се десило да је трговац продао слепом купцу це-де плејер тврдећи да тај плејер чита и це-де снимљен у МП3 формату, а у проспекту је јасно писало да не треба покушавати такву врсту це-деа слушати у том уређају.

Безбедносна заштита слепих грађана није исто што и заштита грађана са видом. Уочио сам да безбедносна заштита слепог грађанина спада у нижи ред заштите. Тражио сам да полиција што пре дође на место где је човек паркирао возило на пешачком прелазу, стази за пешаке или у неким сличним ситуацијама, али бих увек био одбијен. Градском саобраћајном предузећу годинама објашњавамо да имамо проблем са аутобусима који стају у низу, али смо и данас без решења. Сналазимо се ми, али када ће такве и сличне ствари бити организоване?

*Магистар, професор, члан Савеза слепих Србије

(Сутра: Не бежимо од пратиоца, само да буде ту)