Једном дама, увек дама

ЕКСКЛУЗИВНО
Бити Мира Траиловић за многе би данас била животна улога. Случајно Краљевчанка (рођена 1924, умрла у Београду, 1989), по мајчиној линији плаве крви из лозе Обреновића, била је, у правом смислу, владарка театра света. Тако се понашала, тако се и одевала, тако ју је обавезивао таленат и енергија. Бити макар у њеној сенци била је привилегија, а када вам упути један од 24 осмеха, колико их је неко избројао, значило је да нешто и сами значите.
Ово није њена биографија, ово је тек некакав бревијар успомена на шеснаестогодишње, што професионално, што приватно дружење. Њени мали трикови којима је постизала велики успех, исцрпна сећања њених сарадника и пријатеља-уметника налазе се у књизи Феликса Пашића "Госпођа из великог света" (издавач Музеј позоришне уметности Србије), која је  представљена у понедељак, 18. септембра у Битеф театру, у оквиру јубиларног 40. фестивала.

Најдуже ју је познавала Дана Милошевић, преводилац, другарица из школске клупе. Тада је носила фризуру "а ла принц Валијант", густе равне црне шишке. Свет је, ипак, памти као заносну плавушу. "Жена с годинама мора да има све светлију боју косе, то је чини млађом" говорила  је убеђујући ме да се офарбам у светлију нијансу. Послушала сам је.

Стил дворске даме

Рођена у знаку Водолије заиста је имала много од тог знака у себи. Чинило се да припада свима, а ипак никоме. Облачила се да понекад застане дах. Била је личност која је могла да одене било шта а да њена индивидуалност увек остави посебан печат. Иако је имала склоност да прва понесе неку модну лудост, доследно је неговала стил своје баке Катарине, дворске даме, и на себи увек имала неку драгоценост: брош, прстен, минђуше, огрлицу…

Особа изузетне интуиције, увек загледана испред себе, у будућност.

Иако је имала неколико штедних књижица у Швајцарској, пре би се могло рећи да је приватно имала "змијарник у џепу". Није расипала око себе, већ у себе, а када је поклањала биле су то мале драгоцености. Још чувам кутијицу од оникса, осликану цветићима, чију намени ни до данас нисам открила. Заузврат, Мири сам поклонила мали џепни вентилатор на батерије, јер се често знојила док је гледала представе. Углавном комад не би одгледала до краја, већ најчешће скраћену (дајџест) варијанту.

Волела је да влада, и владала је. Умела је да се жестоко посвађа са својом драгом пријатељицом Десом Тревизан, дописницом лондонског "Тајмса". Иза затворених, тапацираних врата викале би једна на другу само зато што је Деса тражила да на отварању Битефа седи баш до британског амбасадора! Летело је перје једно десетак минута да би Мира отворила врата и уз један од своја 24 осмеха рекла: "Обезбедите нашој Десици карту до британског амбасадора". Као да се пре тога ништа није десило.

Жестока дијета

Битеф је углавном почињао у Атељеу 212, а Мира је увек била на вратима, широког осмеха поздрављајући сваког гледаоца. Тада је долазио цео политички естаблишмент, не само града, већ и државе. За сваки Битеф припремала се свечана тоалета. Посебно се гледало шта ће Мира обући. Утисак је био да никад није погрешила. Лето је користила да се подвргне жестокој дијети, јер је била склона гојењу, корпулентна или, што би неки џентлмен рекао, "фино женски заобљена". За месец и по дана успевала је да скине и петнаест килограма. Једном приликом одала ми је тајну ефикасног губљења тежине – "неке супершвајцарске таблете које не штете здрављу". Обећала је да ће их и мени набавити. Остало је, ипак, само обећање.

Мира је била хуманиста. Покушала је да усвоји дете, али није могла да се суочи са тим да не буде и његова биолошка мајка. Мерима Исаковић сигурно никада неће заборавити све што је у тренутку њене велике трагедије за њу учинила Мира Траиловић. И опет Битеф, њено дете. Она га је смислила и направила. Цео свет јој је тада био под ногама, на длану.