Гужва у војном врху

Од нашег специјалног извештача
ТЕЛ АВИВ, септембра – Пензионисани генерали израелске војске, њих 25, затражили су хитну оставку начелника генералштаба генерала Дана Халуца и оснивање специјалне војне комисије која ће истражити све грешке око вођења рата у Либану и то, наравно, јавно и саопштити. Наиме, некадашњи шеф војне обавештајне службе, генерал-мајор Ури Сагви оштро је критиковао војни и политички естаблишмент Израела тражећи оставке и хитне персоналне промене.
Његове критике само су се надовезале на недавно јавно писмо и оставку доскорашњег шефа Северне команде генерал-мајора Удија Адама шефу Генералштаба генералу Дану Халуцу. Разлози оставке генерала Адама крећу се од неслагања са начином како је из Генералштаба руковођено ратним операцијама у Либану до Адамове љутње што је Дан Халуц за свог личног представника у Северној команди поставио заменика генерал-мајора Мошу Каплинског. Генерали Адам и Каплински и пре тога нису били у превеликој љубави.

Лекције са Балкана

Неколико дана пре најновије персоналне гужве у израелском војном врху активни официри Северне команде током састанка са министром одбране Амиром Перецом изложили су га правој "баражној ватри" тешких питања и критика, тако да је један официр близак генералу Адаму рекао "да је израелски Генералштаб сада, заправо, парализован".  

Дакле, недавни рат у Либану покренуо је праву лавину дискусија на јавној сцени Израела. Демократија у Израелу значи да нико није недодирљив, ни председник државе, ни генерали, ни војска као институција, недодирљива је само држава и њено право на опстанак. У израелској јавности нема већих дилема да ли је Израел требало војно да интервенише против Хезболаха у Либану. Но, критике војном и политичком врху државе упућују се због тога што је дозвољено Хезболаху да после једностраног повлачења израелских трупа са подручја јужног Либана у мају 2000. године, а у складу са резолуцијом УН број 425, на том подручју за шест година изгради војну инфраструктуру, довуче око 15.000 ракета и уз помоћ иранских и севернокорејских инструктора утврди положаје и увежба одреде.

По раније усвојеној резолуцији 1559 Савета безбедности УН "све либанске и нелибанске милиције и паравојне снаге морају у подручју јужног Либана да буду разоружане и уклоњене". Влада Либана за протеклих шест година није ништа учинила по том питању, Хезболах је потпуно контролисао југ Либана, отварао ватру по северу Израела убијајући и цивиле и војнике, лансирао ракете и, на крају, пре најновије ескалације сукоба убио осам, а отео двојицу израелских војника. За владу у Јерусалиму, која је прва у историји Израела без икаквог војног или ратног искуства, то је било ипак превише. Покренута је војна кампања у којој су прво израелски авиони и артиљерија даноноћно гађали циљеве Хезболаха у јужном Либану. При томе је погинуло и доста цивила, али Израелци кажу да су пре тога бацали летке и преко радија на арапском језику позивали цивилно становништво да напусти простор ратних операција, јер им се не може гарантовати безбедност.

Наиме, Хезболах је добро научио лекцију из недавних ратова на Балкану и користио је цивиле као штит за терористичко-војне акције. Трагедију цивила у градићу Кана израелски официри објашњавају авио-снимцима на којима се виде камиони са "каћуша" ракетама како ноћу улазе у градић, скривају се по гаражама, а онда практично из градског језгра полећу ракете на Израел.

И то не обичне "каћуше", већ ракете "град" са бојевим главама са касетном муницијом. Израелци имају доказе за то, а касетна муниција је забрањена за употребу, ако постоји могућност да страдају и цивили.

Стил Вијетконга

То што су припадници Хезболаха, уз помоћ Севернокорејаца, за протеклих шест година изградили систем подземних бункера и инсталација у стилу јужновијетнамског Вијетконга и наслонили тај систем на инфраструктуру УН посматрача, довело је до губитака и међу припадницима УН. Јер, нико није толико политички луд да намерно гађа снаге УН.

После дејстава артиљерије и авијације у јужни Либан су ушли израелски тенкови и пешадија. Први тенк "меркава" већ после 200 метара по преласку границе наишао је на противтенковску мину. Комплетно подручје уз границу по дубини од неколико километара било је запречено противтенковским препрекама, а простор између "покривен" модерним руским противоклопним ракетама, све по војничким правилима и стандардима. То нису могли да ураде обични терористи Хезболаха, то су урадили школовани официри. Из којих држава и није тешко погодити.

Тада су наступили и први проблеми израелских снага. Темпо дневног наступања био је мали, оклопне јединице заглавиле су се у окршајима са Хезболахом, пешадија је трпела губитке. Уместо да брзо избију дуж целе обале реке Литани, израелске снаге нису продрле више од осам до десет километара унутар Либана, и то само на појединим местима.

Истина, Израел и није хтео да предузме велику војну операцију плашећи се жртава и међународне осуде. Но, у Бејруту и долини Бека уништени су главни штабови Хезболаха, али је и последњег дана пре прекида ватре Хезболах на Израел испалио око 200 ракета.

У Јерусалиму су ми високи израелски официри рекли "да је Иран у обуку и опремање Хезболаха у протеклих шест година уложио око милијарду долара, да Израел има серијске бројеве руских противоклопних ракета типа ’корнет’ које је користио Хезболах и да ће их једна делегација ускоро однети у Москву и упитати Русе о чему је реч".

Док међународне мировне снаге полако стижу и Либан, у Израелу је формирана јединствена комисија која треба да одговори на три питања: да ли су обавештајне службе имале добре информације о Хезболаху, да ли је војска била добро вођена, или је хајтек технологија ометала живи контакт генерала са ратиштем, и као треће, да ли је цивилна заштита била добро припремљена? На критике пензионисаних генерала садашњи израелски војни врх одговара да су управо ти бивши генерали били на челу војске не тако давно...