ИЗМИЦАЊЕ ЗЕМЉЕ

Косово је жар прекривен хладним пепелом!
Тако говоре добри познаваоци историје и балканских нарави.
Ништа се тамо не може предвидети без ризика да се направи велика грешка.
То је простор који се не може брзо опоравити од великих ломова, ратова, тешких страсти и врелих осећања.
И ко зна да ли уопште може!

И сада смо, наравно, пред новом етапом кризе. Она је изазвана расплетом који је иначе предвиђен да би је зауставио. Изгледа да "међународна заједница" није имала милости према српским интересима и њеним темељним емоцијама. Платформа инвазије из 1999. остаје непромењена, као и ондашњи распоред пријатеља и противника. Демократска Србија остала је заробљеник своје задате судбине, помало неспремна да се суочи са њеним последицама.

Србија је екстремно незадовољна решењем које је у овом часу скоро неизбежно. После много година, у том осећању постоји сагласје политичке елите и јавности. Параноидна идеја о "светској завери", скоро да се у чаршијској верзији може бранити ваљаним доказима. Принципи постоје и они се не могу рушити, само је део српске територије преседан.

Сви су спремни да нас слушају, али нас неће послушати. Биће још преговора, али не и компромиса. И председник државе и премијер одржали су добре политичке говоре. И шеф војске је рекао да ће "извршити сваки налог државног врха". Јесте то била углавном слављеничка порука за Сретење, али би конотација могла да буде сасвим озбиљна. Морало би да се зна: и незадовољство Албанаца "због спорог процеса осамостаљивања", и могућа еуфорија због очекиваног решења, могу да узнемире југ Србије. Чак до нивоа побуне из 2001.

Немири у Приштини су поуздан индикатор за то. Емисари "коначног решења" и не желе да сакрију своје страхове од албанских реакција. У  политичком памћењу албанских политичких милитаната свако се насиље и те како исплатило. То је особен модел политичке борбе, коју Запад углавном сматра легитимном.

Хипотетички, скоро свако решење би могло да води у нову етапу кризе. До извесног нивоа, она је само политичка. Утопија са поновним "враћањем" државе Србије на Косово, читав би регион довела до великог праска, уз најгора искуства деведесетих. Верзија "више од аутономије – мање од независности" јесте савршен модел којим не добијамо ништа, али бар не губимо све. Она у себи не садржи материјалне чиниоце, него само формалну везу за изгубљеном авлијом. И спасоносно осећање политичке елите да је тако, можда, спасила себе и своју грешну душу.

Ово што је донео Ахтисари ипак је за нас најгоре, и то из неколико разлога: сувише је у томе надмене ароганције и поуздања у недостижну надмоћност сила које су "спонзори" предлога. Категорије важне за етички опстанак једне државе, а пре свега самопоштовање – потпуно су игнорисане. Праведност и чување принципа на којима иначе опстаје модерни свет – искључени су. Опасно жариште, привидно затрпано "хладним пепелом", постаје сасвим живахно.

Такав ниво ниподаштавања тешко се може поднети. Пред њим се чак може осетити извесна врста далеке самилости пред нашим саучесницима у распарчавању земље. А ипак смо остали без одговора: шта после? Осим јединствене и резолутне љутње, и снажног непристајања, немамо стратегију излаза.

Нема много наде да ће се Ахтисаријева решења битно променити у завршном процесу. Остало је сасвим мало времена које би нам можда донело спектакуларни преокрет и спас од понижења. Из Вашингтона долазе јасни притисци и обећања после њих. Из Москве магловита и начелна охрабрења. Она су била мало снажнија после Путинове лекције Западу, и наглог (привременог) захлађења односа. Наравно да постоји модел једностраног признања Косова, чак и уз (мало вероватни) руски "вето" у Савету безбедности.

Србија још није добила нову владу, а кад ће – не зна се. Кабинет премијера Коштунице је у фази обављања "техничких послова" све док се не догоди нешто драматично. Срби се могу договорити о томе да неће пристати на распарчавање државе, али око нове извршне власти још не. Иде тешко, таква је демократска процедура. Власт се не осваја лако нити лако предаје. Али, овако рече један пијачни аналитичар – "аман-заман браћо, шта чекате сад кад вам се земља измиче испод ногу...!"

Тачно тако. Чини се да у тим преговорима око ресора и фотеља има много више пренемагања него што треба. А треба нам бар један оперативни документ нове владе и резолуција парламента: шта радити? Шта учинити кад нам се догоди оно на шта нисмо пристали ни по коју цену! И која је то цена?

Стварност коју данас очајнички не признајемо, а на то заиста имамо велико право, изгледа да надилази наше моћи. То сазнање би могло да буде довољно бар да кренемо у сусрет нечему што је давно усклађено са нашом историјском драматиком.