IZMICANjE ZEMLjE

Kosovo je žar prekriven hladnim pepelom!
Tako govore dobri poznavaoci istorije i balkanskih naravi.
Ništa se tamo ne može predvideti bez rizika da se napravi velika greška.
To je prostor koji se ne može brzo oporaviti od velikih lomova, ratova, teških strasti i vrelih osećanja.
I ko zna da li uopšte može!

I sada smo, naravno, pred novom etapom krize. Ona je izazvana raspletom koji je inače predviđen da bi je zaustavio. Izgleda da "međunarodna zajednica" nije imala milosti prema srpskim interesima i njenim temeljnim emocijama. Platforma invazije iz 1999. ostaje nepromenjena, kao i ondašnji raspored prijatelja i protivnika. Demokratska Srbija ostala je zarobljenik svoje zadate sudbine, pomalo nespremna da se suoči sa njenim posledicama.

Srbija je ekstremno nezadovoljna rešenjem koje je u ovom času skoro neizbežno. Posle mnogo godina, u tom osećanju postoji saglasje političke elite i javnosti. Paranoidna ideja o "svetskoj zaveri", skoro da se u čaršijskoj verziji može braniti valjanim dokazima. Principi postoje i oni se ne mogu rušiti, samo je deo srpske teritorije presedan.

Svi su spremni da nas slušaju, ali nas neće poslušati. Biće još pregovora, ali ne i kompromisa. I predsednik države i premijer održali su dobre političke govore. I šef vojske je rekao da će "izvršiti svaki nalog državnog vrha". Jeste to bila uglavnom slavljenička poruka za Sretenje, ali bi konotacija mogla da bude sasvim ozbiljna. Moralo bi da se zna: i nezadovoljstvo Albanaca "zbog sporog procesa osamostaljivanja", i moguća euforija zbog očekivanog rešenja, mogu da uznemire jug Srbije. Čak do nivoa pobune iz 2001.

Nemiri u Prištini su pouzdan indikator za to. Emisari "konačnog rešenja" i ne žele da sakriju svoje strahove od albanskih reakcija. U  političkom pamćenju albanskih političkih militanata svako se nasilje i te kako isplatilo. To je osoben model političke borbe, koju Zapad uglavnom smatra legitimnom.

Hipotetički, skoro svako rešenje bi moglo da vodi u novu etapu krize. Do izvesnog nivoa, ona je samo politička. Utopija sa ponovnim "vraćanjem" države Srbije na Kosovo, čitav bi region dovela do velikog praska, uz najgora iskustva devedesetih. Verzija "više od autonomije – manje od nezavisnosti" jeste savršen model kojim ne dobijamo ništa, ali bar ne gubimo sve. Ona u sebi ne sadrži materijalne činioce, nego samo formalnu vezu za izgubljenom avlijom. I spasonosno osećanje političke elite da je tako, možda, spasila sebe i svoju grešnu dušu.

Ovo što je doneo Ahtisari ipak je za nas najgore, i to iz nekoliko razloga: suviše je u tome nadmene arogancije i pouzdanja u nedostižnu nadmoćnost sila koje su "sponzori" predloga. Kategorije važne za etički opstanak jedne države, a pre svega samopoštovanje – potpuno su ignorisane. Pravednost i čuvanje principa na kojima inače opstaje moderni svet – isključeni su. Opasno žarište, prividno zatrpano "hladnim pepelom", postaje sasvim živahno.

Takav nivo nipodaštavanja teško se može podneti. Pred njim se čak može osetiti izvesna vrsta daleke samilosti pred našim saučesnicima u rasparčavanju zemlje. A ipak smo ostali bez odgovora: šta posle? Osim jedinstvene i rezolutne ljutnje, i snažnog nepristajanja, nemamo strategiju izlaza.

Nema mnogo nade da će se Ahtisarijeva rešenja bitno promeniti u završnom procesu. Ostalo je sasvim malo vremena koje bi nam možda donelo spektakularni preokret i spas od poniženja. Iz Vašingtona dolaze jasni pritisci i obećanja posle njih. Iz Moskve maglovita i načelna ohrabrenja. Ona su bila malo snažnija posle Putinove lekcije Zapadu, i naglog (privremenog) zahlađenja odnosa. Naravno da postoji model jednostranog priznanja Kosova, čak i uz (malo verovatni) ruski "veto" u Savetu bezbednosti.

Srbija još nije dobila novu vladu, a kad će – ne zna se. Kabinet premijera Koštunice je u fazi obavljanja "tehničkih poslova" sve dok se ne dogodi nešto dramatično. Srbi se mogu dogovoriti o tome da neće pristati na rasparčavanje države, ali oko nove izvršne vlasti još ne. Ide teško, takva je demokratska procedura. Vlast se ne osvaja lako niti lako predaje. Ali, ovako reče jedan pijačni analitičar – "aman-zaman braćo, šta čekate sad kad vam se zemlja izmiče ispod nogu...!"

Tačno tako. Čini se da u tim pregovorima oko resora i fotelja ima mnogo više prenemaganja nego što treba. A treba nam bar jedan operativni dokument nove vlade i rezolucija parlamenta: šta raditi? Šta učiniti kad nam se dogodi ono na šta nismo pristali ni po koju cenu! I koja je to cena?

Stvarnost koju danas očajnički ne priznajemo, a na to zaista imamo veliko pravo, izgleda da nadilazi naše moći. To saznanje bi moglo da bude dovoljno bar da krenemo u susret nečemu što je davno usklađeno sa našom istorijskom dramatikom.