Карте без херца

Шире се свакојаке заразе и нећу да залазим у масу док се не наједем белог лука- најављује ми познаница. Јесте дама али јој је одбрана од вируса (и „од урока”) важнија од ширења немиришљавог мириса.

Сезонска превентивна употреба популарних чешњева већ се осећа готово на сваком кораку. Чак и даху- високог друштва: у име „заштите система и народа”, низ лидера завео је мере од којих, као кад бели лук „удари” на очи, грађанима- навиру сузе.

Најновији „љути лек на љуту рану”, стављен је Британцима. Владајућа коалиција конзервативаца и либералних демократа испланирала је да у наредне четири и по године из јавних служби отпусти око пола милиона људи, да смањи потпору незапосленима и изградњу школа…

Направљен је рез (иако влада Камерон-Клег избегава тај израз) дубљи и болнији него икад по завршетку Првог светског рата- истиче уводник „Гардијана”. На коцки је, упозорава лондонски лист- позивајући се и на оцене америчког нобеловца Џозефа Стиглица- судбина нације, која после силних сасецања више неће бити онаква каква се на себе навикла.

У току је деликатно картање сугеришу и извештаји с других страна света- без херца. Срце (саосећајност) изостављено је у све оштрјој игри где се махом „има пик на некога”.

Поређења с коцком, учестала су после лома на Волстриту, чија се берза пре две године репризирала казино- великим губицима које треба да надокнаде недужни порески обвезници. У свим уздрманим системима, отад се игра углавном на једну карту: да се терет кризе, изазване застрањивањима мањине, пребаци на већину, да се милиони „малих људи” построје као „велика сила”- за отплату туђег лакомог коцкања националним благом и судбинама.

Французи су били прилично поштеђени немилог трансфера, а ипак оптужују владу Николе Саркозија да их третира „као да нема срца”. Жестоко демонстрирају због продужења старосне границе за одлазак у пензију, са 60 на 62 године.

Многе, који у другим земљама раде још дуже, чуди француски бунт. Питају се и зашто протестује маса студената и средњошколаца, који још нису ни закорачили у маратон ка мировини.

Објашњење се може потражити у непристајању на тежи и неизвеснији начин живота. Нити би старији да раде дуже, нити би млади (међу којима расте незапосленост) да на радно место чекају још дуже него сада.

Некима се чини да би незадовољство младих могло да репризира „револуционарну 1968. годину”. Ситуације су, међутим, битно различите- сугерише новинар Пјер Аски. По њему: маја 1968. млади су се побунили против друштва у коме је било довољно простора за њих, али које није испуњавало њихова очекивања, док се сада буне против друштва које им оставља премало простора и против естаблишмента равнодушног према узроцима њиховог незадовољства. Криза је проистекла из неуспеха социјалног дијалога, додаје, па се протест „опасно шири” и преко непосредног повода.

Пензиона реформа је неопходна, сви се слажу, али се копља ломе око расподеле њеног цеха. Суштина спора се врти око загонетке- ко и колико треба да плати за системска застрањивања. Грађани су за то да се буџетски дефицити више намирују повећањем пореза богатима, док ови упозоравају да би се тако „погоршао амбијент за улагања и отварање нових радних места”.

Американци су кренули другачијим смером од Европљана. Барак Обама практикује већа улагања зарад привредног опоравка макар она и повећавала наслеђени буџетски дефицит. Није успео да убеди Европљане да га следе, што појачава утисак да слаби склад у најмоћнијем савезу модерних времена, чија је победа у Хладном рату стварала привид о „крају историје”.

Сведоци смо глобалног експеримента коме се не зна исход- констатује „Лос Анђелес тајмс”, као да најављује још један холивудски „трилер”. И додаје: који год курс- рестрикција или стимулација- лидери заузели, биће политички оспорени. Популарност се одиста круни многим лидерима, поготову кад изневере изборна обећања или националне циљеве подреде страначким

интересима.

Успеси се селе на друга, па и нежељена, места. Истраживачи УН су још лане обелоданила да је у финансијској кризи профитирао- организовани криминал који је искористио „глад банки за готовином” за прање „прљавог новца”. Светска банка је недавно упозорила да се широм планете, сваке године, прометне илегално стечени новац- од корупције до избегавања опорезивања- у вредности од 1,6 хиљада милијарди евра. Уз све то, прети „глобални рат валутним курсевима, како је оцењено из ММФ.

У картању „без херца”, као да је све коцки. Чак и судбине водећих, јавних и приватних, шкртаца или трошаџија, а не само оних којима сузе навиру и кад „нису ни лук јели, ни лук мирисали”…