Страхови јаке државе

Пре неколико месеци министарка правде је изјавила како је држава јача од Шарића. Зашто би неко уопште сумњао у поузданост јавне мисли једног угледног члана владе?

Али потреба да се то каже, занимљива је сама по себи. То, да је држава јача, ваљда се подразумева, и о томе се у пристојним и уређеним друштвима не говори. Свако ради свој посао, откад постоји власт неугасив је стереотип о жандарима и лоповима.

Ипак држава је одлучила да се још једном огласи вербално кад је у питању одмеравање снага, па је министар полиције изрекао исту мантру коју је Маловићева можда већ архивирала: држава је јача од хулигана!

Таква би се мудрост могла сматрати луцидним обртом, да иначе није непотребна. Не воде хулигани државу, него озбиљни људи, не обара министар руку на столу са оним створењем које је скакутало по огради фудбалског игралишта у Ђенови. Па коме шака падне на астал – тај је изгубио. Српска јавност се (оправдано) нада да ће српска власт сву ту опасност од девастирања спокоја и простора за живот, решити легитимним средствима која јој стоје на располагању.

Стекао се прилично јак утисак да министар Дачић кубури са политичком тактиком у употреби полиције. Његови професионалци, који знају свој посао, не би тек тако водили (наметнуте) уличне борбе, откривајући бокове, сувише тешко опремљени и са скромним маневарским потенцијалом и позицијом. Без возила која су неизбежна у развученој полицијској позицији, и без неизбежне излазне стратегије.

Да би зло било веће, полицајци су оправдано гневни што их држава плаћа као последњу сиротињу, а од њих тражи да подмећу главе под каменице, и ко зна чега ће све још бити.

Српско правосуђе се потпуно уклопило у вољну или невољну апологију растућег насиља. Утисак је писца ових редова да су судови ефикасни само тамо где се нимало не задире у чврсти коруптивни систем, који „реформа” госпође Месаровић није ни такла. Такозвани хулигани нису створени као тајни надрипатриотски блок. Чак, родољубља више и нема у њиховом јавном речнику. Може се наслутити да иза њих стоји групација моћи, која је симбиоза реалног и политичког подземља, и новорођене мафије, која у финансијском смислу може бити заиста моћнија од државе.

Шарић има довољно новца да плаћа своје поштење пред српским судовима, чак и да докаже да је невин јер је неухватљив и неосуђиван. Тај окршај између медија и наркобосова, овде доживљавамо као колумбијски синдром, који се одвија на граници невероватног апсурда. Видесте ли Зденка Томановића, како, све машући свежом фризуром, антитезом побија тезу о томе ко организује уличну герилу. Шарић никоме не прети, нити напада. Он само чува образ, част и поштење.

Дакле, мафија би могла да плати своју рушилачку војску боље него Дачић своју полицију. Док судови не постану поштенији и стигну нови закони, док васпитање у школама и породицама не „проради”, оде воз кроз кукуруз, како кажу моравски љубитељи брзих пруга. Шта је онда са борбом против „организованог криминала?” Није ли дивљање негованих српских вандала и осталих Хуна, знак мафије да је борба већ почела, и да су кумови у офанзиви, пред државом која је јача.

Питање је сад: где су кумови, где је змијско гнездо и глава тог рептила? Председник Тадић рече да се мафија угнездила и у саму власт: има их свуда, и добро су плаћени за свеколику опструкцију. То није само обична корупција, која је и сама по себи разарајућа, него нешто много горе: учешће у рушењу државе која их плаћа како би функционисала. Има их и у опозицији, и њихова окретност у настојању да се побољша статус српске мафије, радо се дефинише као легитимна борба за власт.

Можда држава зна шта треба учинити, али још лицитира са размерама могуће штете. Не зна на кога да удари, јер су у покушајима затирања зла, промашаји исто тако опасни као оклевање. Њен посао јесте да обезбеди мир и ред на улицама и претварање Београда у некадашњи Бејрут. Али, то је овде већ дневна рутина.

Потребно је хитно хватање оне змије за главу, па ма чија она била. Истинска реформа судства чије часне судије заслужују све озбиљнију скепсу, све на челу са председницом касационог суда. Реформа полиције, која би се ослањала на поуздане обавештајне и оперативне податке БИА, и технолошки и тактички била потпуно прилагођена новом облику уличне мафијашке борбе.

Власт нема разлога да се плаши да олисичи некога на високом положају у власти или опозицији. Неће пасти од тога. Сигуран сам да бар Саша Вукадиновић зна о чему је реч.

Засад и дотле, Србија неће бити јача од Шарића или хулигана, она не може ојачати од сејања министарског оптимизма.

Ако има времена да чека да њена легитимна сила (полиција) слаби, а урбана герилска војска буде истински под оружјем, онда се неће ни знати ко ће бити држава.