Роботи сузама не верују

Достигнућа у војној технологији често су имала значајне ефекте.Проналазак стремена омогућио је коњаницима да ангажују сву снагу коња за покретање копаља, која су пре тога бацали само снагом своје руке.Долазак те технологије у Западну Европу у VIII. веку брзо је довео до освајања земље коју је поседовала црква и успостављања феудализма међу Французима. Седам векова касније, феудализам је уздрмао дугачки лук који је уништио моћ аристократрије на коњима. У новије време, проналазак атомског оружја донео је порадоксалан мир међу суперсилама.

Сада је на помолу још једна војна револуција која на неки начин може да промени свет.Она се темељи на примени информативне технологије на оружје.У теорији она ће омогућити војнику професионалцу да зна о бојишту исто толико колико и генерал, наравно ако му генерал дозволи да добије информацију. Она ће такође учинити генерала сигурнијим од својих претходника, а омогућиће министру одбране да уживо гледа видео снимке битке. То ће на одређени начин бити рат без људи, или скоро без њих, што ће бити и културни изазов за војну организацију како да одржи ратнички дух и интуитивно разумевање рата које иде са њим, чак и када њени лидери, у великој мери, сами не буду ратници.

У време када већ имамо америчке наоружане беспилотне летелице у оперативној употреби у Авганистану и Пакистану, када западне армије развијају разне врсте наоружаних копнених и морнаричких платформи без људске посаде, када је свемир напросто загушен разним типовима извићачких сателита, тенковске колоне „плавих“ напредују равницом док се на хоризонту истовремено појављују и борбени авиони „црвеног“. Ракете нападача аутоматски се устремљују ка небу, одакле се на малим падобранима спушта права киша специјалних противтенковских мина са самосталним навођењем. У грмљавини експлозија што следе авиони су срушени, а тенкови онеспособљени и заустављени.Губици сукобљених страна, мртви и рањени? Нема их.Тенкови и авиони били су без људских посада, управљани даљински. Резултат битке снимају беспилотне летелице који стање на бојишту аутоматски преносе у командне и контролне центре “плавог“ и „црвеног“.Футуристичка визија савременог рата? Или је то ипак више теорија, него могућа будућност јер рат ипак чине људи против људи? Но, чињеница јесте да развој војне технологије теоретски дозвољава и рат робота.

Рецимо да „плави“ и“црвени“ подједнако развијају информативну технологију, избија рат и „плави“ извиђа снаге „црвеног“. Активирани су сви сателити у свемиру, авиони за рано радарско упозорење непрекидно су у ваздуху, све информације аутоматски се преносе, компјутерски обрађују,сортирају, вреднују и избацују на екране командних центара. Само ту на тим командним местима седе људи, све остало обавили су роботи. Истовремено,компјутерски контролни систем регулише целокупни промет и покрете свих возила од позадине до фронта, команде за покрет, застој, мењање брзине и размак возила, техничко стање и количину горива у возилима која немају људску посаду.Последица таквог бојишта без људи јесте кретање без људи.Први корак ка рату робота тако је већ учињен. Али, већ следећи можда и неће бити тако брз.Технолошке потешкоће, помањкање финансијских средстава и чињеница да нападач увек мора да развије своје трупе ако жели да окупира неку територију, све су то фаткори који успоравају роботизацију будућих ратова.

 Свака копнена војска показује, логично, посебну сумњичавост према идеју да технологија може да распрши, како је то назвао Клаузевиц, „маглу рата“. У својству експеримента америчка је копнена војска формирала „дигитални“ батаљон насупрот конвенционалним снагама на маневрима.“Дигитални“ батаљон је располагао невероватним техничким уређајима, а постигао је мизерне резултате, јер су његови војници били хендикепирани тешком опремом и временом које им је било потребно да укуцају све податке. Међутим,на другим тестовима дигитална се технологија показала одличном. Америчка ратна морнарица и ратно ваздухопловство најчешће схватају бојиште као велики отворени простор на коме се налазе или пријатељи или непријатељи. За копнену војску то је другачије,терен је пун дрвећа, кућа и болница, цивила који могу да буду пријатељи, непријатељи, или неутрални. Ако се тенк налази поред болнице војнику треба више здраво расуђивање него компјутерска техника. Ни један екран не може да пренесе информацију да ли су непријатељски војници гладни или уморни.Посебно је то проблем у асиметричним ратовима, у борби против тероризма, у герилским сукобима, када велике државе, као по правилу, губе мале ратове. Или када се високој технологији супротставите примитивним, јефтинијим и ефикаснијим противсредствимам, или када противник једноставно прекопира могућности вашег „система над системима“.

Јер, колико год да буде модеран неки рат, његов ће исход увек бити одређен у комбинацији човека и оружја-машине. Велики је број дужности и улога где људи у рату могу бити замењени роботима, али само војник може да обавља штабне дужности које нису нормиране, једино човек можа да обавља задатке изван раније утврђених процедура и правила, само он може овладати ратним изненађењима.Коначно, само је човек способан да препозна логику противничких противмера, да узврати на њу својом инвенцијом,све док његова страна не пронађе „контраконтраконтра поступак“.Само човек може да разликује борца од неборца, само људи могу да контролишу побеђеног противника.Знају ли роботи шта су то сузе, бол и патња? Морал и осећај одговорности? Може ли се то транспонирати у аутоматизоване системе командовања и управљања, или у интелигентна оружја?

Војник будућности пренеће на роботе многе своје дужности и задатке, рутинске послове, али сан о бојишту потпуно без човекове присутности још је далеко од реалности.Човек остаје кључан фактор рата, јер је и коначан крајњи циљ сваког сукоба победити противничку војску, а не њено оружје.

Мирослав Лазански

----------------------------------------------

Ратник без мане

Шлем на главу, чизме на ноге, танџару у руке па – у рат. Историјски времеплов „запамтио“ је ову, помало романтичну, слику о томе како се некада „ишло у војнике“ и ратовало.

А како ће изгледати војник сутрашњице? Коначну слику још је тешко склопити јер визионари, научници, истраживачи, конструктори нуде најразличитије одговоре. Без обзира на ову шароликост, један закључак је неспоран: војник будућности биће ратник без мане. Пре свега због чињенице да се у његово „рођење“ улажу десетине, стотине милијарди долара.

Ево неколико најинтересантнијих детаља који ће можда добити место у слагању војничког мозаика сутрашњице.

У војничком жаргону користи се израз „златни сати“. Реч је времену које озбиљно рањени војник треба да преживи пре него што стигне у најбоље медицинске руке. Понекад је заиста реч о минутима и Пентагон жели да у будућности рањени амерички војник има заиста сигурне „златне сате“.

Досадашња испитивања на животињама (свињама) показала су да оне могу да преживе и уколико изгубе 60 процената крви, али уз помоћ естрогена. Стручњаци Пентагона очекују да ће ова истраживања помоћи да се направи хормонски препарат који би продужио живот и рањеног војника.

Један од значајних истраживачких праваца је и тргање за „леком“ против војничког стреса који је најчешће последица превеликог броја информација које, током акције, „бомбардују“ борца. Као могуће решење испитује се употреба специјалне електроде уграђене у шлем која би снимале сигнале из мозга војника и податке пребацивала у централни рачунар. Тако би се у сваком тренутку знало да ли је војник у стресној ситуацији и колико је способан за ратовање.

Још је озбиљније питање како „премостити“ умор војника. Испитује се, на пример, утицај слабог магнетног поља на ћелије мозга с циљем да се благо стимулише део мозга који контролише премор организма. Уколико се ова испитивања, једног лепог дана, претворе у неки мали уређај на шлему било би немогуће да уморан војник утоне у сан док је на стражи.

Пентагон је заинтересован и да у трупама има издржљивије момке у униформи. Испитиван је, на пример, препарат направљен на бази мешавине витамина Бе и једног екстракта из зеленог чаја који је, на тестирању, повећао издржљивост бициклисте за три одсто. Генералима овај проценат није био довољан па су усмерили научнике да истраже у чему се, на пример, крије тајна издржљивости хаскија и маламута који успевају да вуку саонице две хиљаде километара по највећој хладноћи.

Централни део „кројења“ војника будућности посвећен је, ипак, опреми и наоружању. Већ тридесетак година испитују се, на пример, нови материјали за прављење чаура. Циљ је да се у „кошуљице“ за метке, гранате и ракете уграђује експлозивни материјал који би вишеструко повећао њихову разорну снагу.

Направљена је, између осталог, мина тешка један килограм која експлодира на седам и по метара од тенка који је њен циљ. Њени делови имају велику пробојну моћ тако да успевају да пробуше четири сантиметра дебео оклоп. Стручњаци кажу да је таква мина неупоредиво опасније оружје од касетних бомби.

Посебна прича је опрема ратника будућег времена. Планира се да његова униформа буде заправо нека врста скафандера с унутрашњим хлађењем, испитује се отпорност керамичких плочица које могу да постану модеран оклоп, шлем ће бити „искићен“ разним дигиталним уређајима који ће помоћи војнику да ноћ превори у дан...

Постоји, наравно, и сасвим другачији прилаз овом проблему који каже да је све што се дешава у вези с војником будућности заправо губљење времена и бацање пара. Заговорници ове тезе тврде да у ратовима у будућности за човека (војника) заправо и неће бити места: све „послове“ завршаваће роботи и машине.

----------------------------------------------

Америчка улагања

САД улажу огроман новац у „прављење“ војника будућности. Пентагон је 2002. потрошио 47 милијарди долара у футуристичка истраживања, 2008. ова сума повећана је на 75 милијарди долара.   

----------------------------------------------

Нинџа из Масачусетса

Великом новцу у фондовима за „производњу“ војника будућности није одолео ни угледни Институт за технологију Масачусетса. Институт је своју понуду у вези са коришћењем нанотехнологије у ратовању илустровао сликом андроидног ратника у црној одори, са нинџа маском на лицу који је носио светлуцаво плаво оружје. Касније је откривено да је заправо реч о комичном лику из неке научнофантастичне приче.