Страх од пензионера

Држава је повлачењем пензионог закона из скупштинске процедуре показала да не може да одржи дату реч. Министри су у јуну, у време четврте ревизије аранжмана, и ММФ-у и грађанима свечано обећали да је пензијски закон, такав какав је, свршена ствар. Улазак закона у скупштинску процедуру био је тада и предуслов да наставимо да добијамо паре од ММФ-а.

А онда само неколико месеци касније, уочи шесте ревизије аранжмана, истој тој међународној мисији и домаћој јавности, поручено – „пуј пике не важи”. Шта год да је разлог за то (да ли да се, како тврди Нада Колунџија, направи још један круг консултација са свима који су за тај закон заинтересовани или страх од француског сценарија), предлагачи закона поручили су да нису јавно спремни да залегну за овај пропис. И то (случајно) у исто време док су из кабинета потпредседника владе др Јована Кркобабића, поручивали да боље реформе нема, да ће нови закон дугорочно решити питање реформе пензијског система. И 1,6 милиона српских пензионера оспокојити до краја живота.

Најбезболније би било да је закон из скупштине повучен само зато што га нико није потписао. Много је горе, ако се испостави (а чини се да хоће) да нико од оних који закон треба да бране неће имати храбрости, да изађе пред посланике и брани га. Не зато што се са истим не слаже, него зато што је закон непопуларан. А коме је уопште до тога да у свеопштој немаштини за скупштинском говорницом народу поручује да ће морати све дуже да ради, па макар пензију и не дочекао. А управо тако треба читати закон.

Власт нехотице признаје да не може да обезбеди толики економски раст који ће пензионерима омогућити да просечна пензија у просечној заради буде 60 одсто. Нема решење за оних 6.000 бивших радника који ће још до краја године живети од надокнада с Бироа рада јер због пооштравања услова за одлазак у пензију (како прописује нови закон) од јануара постају социјални случајеви.

Сме ли то неко јавно да каже.

Мука је што док сви од закона у овом часу перу руке, а синдикати себи приписују заслуге да ће само повлачењем закона спасити и себе и пензионере у јавности неопажено пролази чињеница да ће до краја године у Србији на списку за исплату пензија бити око 35.000 нових пензионера. А да ће наредне године рупа у државној каси бити безмало 200 милијарди динара. Оправдане су стрепње, да ће ако се закон не усвоји, више од половине буџета за 2011. бити издвојено само за пензије.

Одакле држави те паре?

С обзиром на то да је ММФ пре два дана српским преговарачима задао нови рок до када закон треба да врате у скупштину (док њихова посета траје), може се претпоставити или да су у влади нашли добровољца да потпише и представи закон, или да је ММФ постао болећивији на српске пензионере од самог потпредседника Кркобабића „који не би ту ништа мењао”.

Шта год да је у питању чињеница је да ће овај закон морати и пре него ли неко по њему буде пензионисан да иде на поправни. Са ММФ-ом и Кркобабићем или без њих.