Пресуђено правди

Пресуда у случају "Ибарска магистрала", изречена минулог петка у београдској Палати правде по трећи пут за последњих седам година, опет је изазвала бурна реаговања најближе родбине убијених чланова СПО-а, али и доброг дела јавности, због висине изречених казни, па чак и ослобађања кривице појединих актера овог процеса.
Тешко да ће за ожалошћене, али и ширу јавност, за утеху послужити констатација судије Бојана Мишића да "то што је неко ослобођен у суду за неко кривично дело не значи да је невин, већ само да нема доказа за кривицу".

А по мишљењу већа судије Мишића није било доказа да је бивши начелник РДБ-а Радомир Марковић наредио да се изврши злочин. Према овој пресуди испада да су се Легија и његови потчињени из Јединице за специјалне операције "самоорганизовали" и кренули на "специјални задатак" масакрирања чланова Српског покрета обнове, а да им је њихов шеф Марковић "само" помогао да после злочина не буду откривени.

На ову нелогичност управо је упозорио Врховни суд Србије када је укинуо претходну пресуду, упозоравајући да је преурањен закључак да Марковић, али и Милан Радоњић, бивши шеф београдског РДБ-а и Бранко Ђурић, тадашњи шеф престоничке полиције нису учествовали у убиству. Па чак и да Марковић јесте "само" помогао учиниоцима кривичног дела, чиме је заслужио да му казна буде ублажена са 10 на осам година?

Наравно, нико није сумњао у то да ће судија Мишић понудити сасвим логично образложење да се "веће руководило прописима у време извршења кривичног дела и начелом примене блажег закона", па је зато првооптужене уместо на 40, осудило на по 15 година робије. Време ће показати колико је био у праву.

Чињеница је, међутим, да се веће којим је председавао оглушило о нешто што се зове судска пракса и нешто што се назива ауторитетом више инстанце као што је Врховни суд Србије. Мишић је сам приметио да је дошло до "озбиљне разлике у мишљењу са Врховним судом", објаснивши да је у животу тачно да виши по чину (Марковић) наређује нижем по чину (Легија), али да та логика није правна већ "животна", преведено, да није битна за пресуду.

Оправдање за негодовање због неизрицања временски тежих казни можда, и само можда, могло би да се потражи у самој тежини почињеног кривичног дела (четвороструко убиство), делом и у изведеним доказима, односно, доказаној кривици већини оптужених, али и у друштвено-политичким околностима под којима се злочин одиграо.

Наиме, ако за тренутак апстрахујемо најближу родбину која је често и, рекло би се, природно незадовољна сваком пресудом чији интензитет не задовољава ону познату размеру "око за око, зуб за зуб", остаје за разматрање незадовољство огромног дела српске јавности који је у овом суђењу у ствари видео суђење отргнутом делу државне безбедности и злоупотребљеној "јединици" чији су припадници годинама некажњено убијали по Србији.

Поново, по трећи пут, све је у рукама Врховног суда Србије. Највиша правосудна институција у земљи не може више да укида првостепену пресуду – може или да је потврди или преиначи. Зна се чему се нада већи део јавног мњења у Србији.