Аутобиографија душе

Срећна игра метафорама једна је од основних одлика успешног књижевног дела. Она уметничку прозу чини различитом од неуметничког текста.

Најтрофејнији балкански уметник свих времена, редитељ Емир Кустурица, у својим филмовима је доказао да метафорама зна да барата. Доказао је то и у краћим текстовима које је током каријере написао и изговорио.

Ових дана, међутим, из штампе излази велика метафора Кустуричиног живота, књига која се зове „Смрт је непровјерена гласина” и која ће стручњаке и „стручњаке” за књижевност, професионално оптерећене навадом да књиге сврставају у фиоке – да баци на тешке муке.

Књигу „Смрт је непровјерена гласина” најлакше би било окарактерисати као аутобиографију. Али, то одређење, ако и не би било сасвим нетачно, свакако би било инвалидно и банално. Јер, књига која почиње одласком Јурија Гагарина у космос, а завршава потресном сликом уметникове мајке која са покојним супругом разговара на клупи смештеној тамо где су некада пролазили возови – никако не може да буде само аутобиографија.

Грађена као раскошна фреска, саздана од незаборавних, у књижевни језик преточених слика, „Смрт је непровјерена гласина” је, заправо, књижевна адаптација ауторовог животног филма у којој се сцене из филмова које је снимио и сцене које су снимања пратиле смењују са сценама из филмова који су пресудно утицали на његов живот. Ови се, опет, смењују са ауторовом филмском и филмичном судбином, која се преплиће са филмски и филмично виђеним светом са којим се његов живот судбински испреплео...

Резултат: импозантан литерарни филм, саздан од безброј филмова – снимљених и неснимљених.
Ако ово одређење стручњацима и „стручњацима” за књижевност делује превише слободно, предлажем им једно мање храбро: поетска аутобиографија. Или – ако су ипак спремни на смелије искораке: аутобиографија душе.

Да би се аутобиографија Кустуричине душе препричала, била би потребна још једна књига.

На малом простору којим располажем, навешћу само неколико детаља, од којих би сваки могао да буде тема засебне књиге: потресна прича о несрећном сарајевском алкохоличару ожењеном проститутком, чије тело, пошто се смрзао остављен и пијан, клинци који су га за живота задиркивали, носе као да им је род најрођенији; прича о психијатру, бившем робијашу Титовог (анти)стаљинистичког логора, код кога аутор долази да се извуче из кризе у коју је запао снимајући филм о жртвама Титовог (анти)стаљинизма, а који, чувши шта је тема филма и бризнувши у плач, натера аутора да га теши и тако га несвесно излечи; љубавна прича у којој судбина аутору не дозвољава да „Амаркорд” Фредерика Фелинија, свог уметничког идола, одгледа без жене свог живота...

Књижевност се смрћу много бави – по многима се и не бави ничим другим него њом – а констатација да је смрт непроверена гласина једна је од најупечатљивијих мисли о смрти на коју сам наишао – наоко гег, а у ствари дубока да дубља не може бити – једна од најлековитијих а уједно најтачнијих дефиниција које сам икада прочитао или чуо.

У игри метафорама, на којој почива дубински слој ове књиге, та мисао је коначно исходиште, лајтмотив који уједињује све остале мотиве: писање ове књиге је борба против заборава који је брат смрти, и уједно борба против свих непроверених гласина које из те, најстрашније, произлазе – тријумф истине над себичним питањем „гдје сам ја у тој причи”, које људе тера на свакојаке пакости и непочинства...

Уметници Кустуричиног формата армије обожавалаца стичу са лакоћом. Уз армије обожавалаца, међутим, у пакету иду и пукови завидљивих „тутумрака”.

На Балкану, одакле и потиче ова необична реч, која се у Кустуричиној књизи помиње често, употребљена на правом месту и са много духа – тутумраци наступају у формацијама не мањим од бригаде.

Пошто око обожавалаца никада није морао да се труди – Емир Кустурица се током живота својски трудио око непријатеља.

Гајио је и гаји своја непријатељства, успевши да потенцијал тутумрака који ће да га оспоравају искористи до максимума.

У његовом случају, они не марширају ни у бригадама, него у дивизијама.

Нема сумње да ће и ова књига стећи армију обожавалаца. Али, и да ће бити повод за нове нападе и оспоравања.

Биће бесни заинтересовани србомрсци који му никада неће опростити што је, као и Андрић и Селимовић пре њега, успео да у себи превазиђе несрећне и крваве поделе на које су један народ натерале велике силе и агресивни експанзионистички религијски концепти – и крене путем којим га воде корени и језик.

Наћи ће се љутих српских затуцаних ксенофоба, које иритира његово име, ма шта говорио и радио.

Ипак, најљући ће, вероватно, бити српски себемрсци, који најзначајнијем уметнику Балкана не могу да опросте што се не стиди да каже како им је сународник, и тако оправданост њиховог аутошовинизма опасно доводи у питање.

Ови последњи већ дуго српску националну политику оптужују да тежи експанзији у ширину, уместо у висину. Вођени том логиком, човека који је – док српски простор сужава ли се сужава и неизвесно је када ће да се сузи на „политички коректну” меру – учинио највећи појединачни подвиг управо на плану „висинске експанзије” – они би, пре свих, морали да славе.

А не славе. Чак ни из лукавства. Чак ни „декларативно”.

Али, Кустуричин живот јесте филм, као што његови филмови јесу пуни живота.

А какав би то био филм без негативних ликова. И какви би то били негативни ликови, када, лажући друге, не би лагали себе. И каква би то била лаж ако јој ноге не би биле кратке.

Ако је смрт непроверена гласина, против ње се, као и против свих гласина, ваља борити истином и добрим памћењем.

Емир Кустурица је у литерарној адаптацији свог животног филма тој фаталној гласини храбро стао на црту.