Џез као религија

Међу десетак страних новинара и критичара који прате 26. Београдски џез фестивал јесте и Американац Томас Конрад. Амерички џез критичар импресиониран је овдашњом публиком.

– Људи овде заиста воле музику и гладни су џеза. Ово је најпосећенији џез фестивал на коме сам био. „Умбрија” у Италији траје десетак дана, онај у Барселони још дуже, а фестивал у Сијетлу, у коме живим, чак три недеље и сви имају проблема са посетом.

Конрад тврди да џез није популарна уметничка форма:

– То није лака музика, нити жанр који привлачи масе. Али, они који воле џез то схватају готово као религију. Ова мала заједница широм света функционише као комуна. Где год да сам – у Србији или Бразилу, ја се уз те људе осећам као код куће. Нема нас много, али смо посвећеници.

Сећа се да су, када је био млад, највећи џез музичари долазили из Америке, а Њујорк је био неприкосновени центар џеза. Али, данас је другачије…

– Музичари из Немачке, Француске, Скандинавије и Италије данас су веома значајни за светску сцену. Енергија и иновације долазе из Европе и џез више није „амерички језик”.

Конрад ради као слободан џез новинар и критичар, а писао је и пише за најзначајније џез магазине, какви су „Даунбит”, „Џез тајмс”, „Ол абаут џез – Њујорк”, „Стереофајл”…

– Брине ме што штампана издања пролазе кроз тежак период. Претплата се гаси, тиражи су знатно мањи – „Џез тајмс” и „Стереофајл” се штампају у тиражу мањем од 100.000 примерака. Све се чита на Интернету. Ја се томе тешко прилагођавам, јер волим да држим новине у рукама.

Али џез није више добар бизнис.

– У неким земљама џез помажу држава, министарства, фондације, јер су схватили да је то драгоцено културно благо које треба штитити. У Америци то није случај. Уметнички не бринем за будућност џеза, али када је у питању комерцијална страна, забринут сам.