УНИЈА ЕГОИСТА

Политичари нам обећавају нови устав. Лепо од њих. Али, како је кренуло чини ми се да ће имати и преча посла. Не бих рекао да је баш случајност да су у року од 48 часова отворене три, условно речено, афере, које дубоко потресају иначе крхко поверење грађана у институције друштва. Пре ће бити да је реч о кумулативном фактору, дугорочном процесу, цеху који у кратком року долази на наплату...
Шта повезује догађаје у београдској Хитној помоћи, пуцњаву на Бежанији, у којој се у улози лоших момака налазе дојучерашњи и садашњи полицајци, и агресивну оптужбу Нове Србије да је тек основани јавни сервис РТС-а, у ствари, легло корупције?

Рецимо да је све то надувано и преувеличано, рецимо чак да ништа није тачно, али надмудривање о томе неће поправити народно расположење које, и кад није подстакнуто запаљивим вестима, не одише оном врстом оптимизма који гаје министри и владини чиновници, посебно кад се дочепају минутаже у јавном сервису.

Ако су грађани забринути за здравље и сигурност и имају разлога да сумњају да је обезбеђен фер приступ информацијама, онда и победа на Косово пољу – мада, искрено, нико не зна шта би радили с њим кад би неким чудом победили – не гарантује изборни успех онима који верују да је за то довољна једна уставна преамбула.

Читаоцу дугујем одговор на питање из претходног пасуса. Поменуте догађаје повезује – новац. Свеједно је да ли је реч о 200 евра, колико се наводно добија за дојаву о адреси преминулог, о хиљадама у уличној трговини дрогом, или о милионима у трговини телевизијом. Овде друштво засновано на тржишним принципима обичном свету личи на кладионицу у којој неки од играча унапред знају резултате, чак и када тај обичан свет покрећу ниске страсти, пука завист што и сами нису имали прилику да се "уграде".

Опште је уверење да је будала онај ко не узима кад може, а влада мало чини на јачању институционалног оквира којим се једно тржишно друштво, па још у такозваној транзиционој фази, приводи правди и пристојности. У заједницама свесним цивилизацијских циљева тржишно друштво је пре проблем него решење.

Милошевићевој ери дошао је крај не због ратова који су вођени него зато што је формирао унију егоиста, што је та власт почела да личи обичном свету на организовану криминалну банду, утериваче дугова који су стално износили понуде које се не могу одбити. Политичке институције, уосталом, у демократским друштвима дефинишу се, а уједно се тако оправдава и њихово постојање и кад су папрено скупе, као заштита чланова дотичне заједнице од понижавања које собом доноси тржишно друштво.

Нисам сигуран да бих и сам, да сам, којим невољким случајем, нека власт у овој земљи – тешко ми је то понекад и у својој кући – био осетљив и пријемчив за детаље и нијансе свакодневног живота кад бих, као садашња власт, био опхрван толиким глобалним проблемима једне заједнице која је у суштини пропала, па добила шансу да се извуче.

 Проблем је само у томе што перцепција те шансе почива на идеји да се гол даје на Косову, а не у Хашком суду. То би у неописиво идеалном дриблингу кроз средину терена, одакле се голови најтеже дају, обезбедило странкама које су на власти континуитет у владању, али то не обезбеђује бољи квалитет живота онима који ће за њих да гласају.

Обичан свет другачије мери учинак политике и врло је вероватно да оно што се сада назива или самоназива демократским снагама Србије дугорочно нема неке велике шансе уколико се не повећа праг осетљивости за оно што тишти обичан свет. Личи ли на немогућу мисију – останимо при примерима с почетка овог текста – да нам се коруптивност у здравству смањи, да полицајци буду добри момци, а да Александар Тијанић уместо реклама о порасту рејтинга објави колико је пара јавни сервис прикупио и на шта их је, јавни сервис а не Тијанић, потрошио?

Главни уредник недељника "Време"