Мртвозорници

Јавност је оправдано узнемирена догађањима у Хитној помоћи Београда. Смењени директор ове службе тешко је оптужио колеге лекаре да су плаћене убице. Оптужбе да су непружањем помоћи пацијентима усмртили њих педесетак, директор Јосифовски је најпре изнео на конференцији за новинаре, а затим их поновио у јавним гласилима.
– Они су трговали мртвим људима, па им је зато било у интересу да не пружају помоћ тешко болеснима. Доказе немам, а да их имам, пријавио бих Туфегџића и Милошевића тужилаштву – укратко је објаснио Јосифовски, наглашавајући да поменута двојица лекара нису ни покушали да реанимирају десетине својих пацијената.

Тврдња је подједнако страшна и нестварна, а најважније питање би требало да буде да ли је истинита. Уколико се случај ваљано истражи, па се докаже да јесте, плаћене убице чека тешка робија, а ако није, онда би било нормално да кривично одговара Јосифовски.   

Али нормалне појаве већ дуго заобилазе земљу Србију, па је тешко и замислити да би афера у Хитној помоћи могла добити другачији епилог од оног већ виђеног. А то је – појео вук магарца.

Готово сваког дана на насловним странама таблоида износе се тешке и често неоправдане сумње у виду тврдњи иза којих стоје људи са именом и презименом. Политичари оптужују једни друге за најтежа кривична дела, убиства, милионске пљачке, издају земље, шпијунажу, утају пореза, намештање тендера родбини и пријатељима, за организовани криминал. После неколико дана, ником ништа – ено их заједно у посланичким клупама и у коалицијама, али не и на оптуженичким клупама судова.

У улози истражитеља, силом прилика, налазе се поједини новинари који покушавају да истерају ствар на чистац, али уместо одговора на конкретно питање – да ли је истина да сте урадили то и то, најчешће добијају контраоптужбе упитаних на рачун оног који је њих оптужио.

Ни у случају Хитне помоћи није другачије. На делу је сукоб две струје које се боре за тржиште мртвих душа. Да ли ће Београђане сахрањивати јавно предузеће или приватник, зависи и од мртвозорника који ће за одговарајућу провизију ожалошћеној породици уручити визиткарту погребне службе. Млако реаговање министра Томице Милосављевића се свело на то да је неетички решавати "стручне" проблеме преко медија и успут предложене – дисциплинске казне. А на сцени је тежак морални пад једне професије, част изузецима, која је очигледно огрезла у корупцију. Јавна је тајна да се подмићују лекари, бабице, медицинске сестре, асистенти и професори медицинских факултета. Нико озбиљан не спори да погребници информације о тек преминулима добијају управо од лекара. Тако смо поред фудбалске, грађевинске, фармацеутске, полицијске и осталих мафија сазнали и за медицинско-погребну.

Ако се питамо да ли је могуће да лекар свесно убије пацијента, један од одговора би могао да буде – јесте, јер то је некада радио злогласни Јозеф Менгеле.      

Ипак, тешко је замислити лекара који се очи у очи са пацијентом на издисају колеба у себи шта је боље – пружити умирућем маску са кисеоником и пробудити га из клиничке смрти, или његовој родбини уручити визиткарту. Лакше је поверовати да је посреди борба за тржиште у којој су морално посрнули људи, нажалост у овом случају лекари, изгубили компас и отишли предалеко у међусобним монструозним оптужбама.