Песма за опроштај

Није до сада било примера овако супериорног и свеобухватног бављења ирским проблемом на филму као што је то случај са новим делом британског редитеља Кена Лоуча. Овогодишњом "Златном палмом" награђени "Ветар који њише јечам", колико класичне толико и трагичне теме, омогућио је Лоучу и да на прави начин постави нека од круцијалних глобалних моралних питања. Рецимо, она на тему дијалектичког односа тлачитеља и тлачених, фанатизма и освајања слободе, индивидуалне одговорности унутар колективног чина, одговорности за злочин који је то у свом пуном значењу, без обзира на то у име каквих је великих и светих циљева почињен.

По свим основама, значајан филм. Плод још једне од низа успешних сарадњи са сценаристом Полом Лавертијем, писцем са истанчаним осећајем за истраживачко и унутар теме, и унутар мотивација ликова. Експресивност овог филма, уз поетску интонацију, садржана је већ у самом наслову. "Ветар који њише јечам" стих је из песме Роберта Двајта Џојсија, ирског песника из деветнаестог века, а Лоуч његову изражајност појачава још у уводним сценама, када ову песму пева мајка младића кога је брутално убила британска полиција.

Радња филма смештена је у период ирске борбе за независност а потом и ирског грађанског рата, 20-их година двадесетог века, а Лоуч готово идеално интегрише колективну и личну драму у сложену и врхунски сублимирану наративну структуру. Он саму драму и ликове уводи полако, таксативно, смирено и мудро, припремајући гледаоца на трагедију вишеструког значења и последица.

У средишту приче су браћа Демијан и Теди, и њихов деликатан однос који прераста у метафору. Демијан (Килијан Марфи) је лекар који се спрема да каријеру настави у Лондону, а Теди (Порик Дилејни) већ је бескомпромисни борац за независност. Када се, кренувши за Лондон, поново суочава са језивом бруталношћу британског полицијског одреда "Black and Tan", одлучује да се врати у своје село и уз свог брата постане главна узданица републиканаца. Развијајући однос међу браћом од којих ниједан није ослобођен личне одговорности, мотивисане борбом за праведну ствар, Лоучу полази за руком да реализује и снажну параболу која досеже све до америчко-британске интервенције у Ираку.

Носећи лик – Демијан, управо је стога вишеструко конотативан. Током развијања радње доживљава преображаје: од амбициозног и перспективног доктора постаје и ратник и егзекутор, прави господар живота и смрти. Међутим, упркос задатој чврстини карактера, Лоуч и Лаверти му придодају довољно суптилности како би преиспитао своје поступке. Када на крају, пак, страда од руке рођеног брата с којим се током грађанског рата започетог у Ирској, после нагодбе са Британцима, нашао на супротним странама, његова погибија је у свеукупном билансу праведна. Упркос прирођеном племенитом карактеру.

Суровости радње Лоуч супротставља питомину прелепих, невиних и умирујућих пејзажа Ирске, који постају значајан лик у филму и у функцији су постизања идеалног баланса његове форме и садржине. У томе је и велики допринос директора фотографије Берија Екројда, али и аутора оригиналне музике Џорџа Фентона. Килијан Марфи, сада већ велика интернационална звезда, као рођени Ирац свом Демијану је удахнуо и животност и искреност, а млади Порик Дилејни свом Тедију сву потребну енергију и унутрашња превирања.

Овај филм није за пропуштање. Он избалансирано упире прстом у грехе, и грешке, и тлачитеља и тлачених. Он, наравно, не значи и колективно британско колонијално покајање, већ свесну и савесну Лоучову осуду вишевековне британске империјалистичке политике, осуду двоструког морала и неспособности за извињење и лично суочавање са почињеним (не)делима.