Дупло завођење

У продавницама тражимо најбоље за мале паре, а у животу добијамо најгоре за велике паре, глас је који се шири међу огорченим грађанима широм света. Радимо најбоље што можемо, али смо наследили најгору могућну ситуацију. правдају се лидери.

Криза форсира суперлативе. Све као да је само „нај” – горе или боље. Средина је „превазиђена”, опстаје само као статистички „просек”.

Уобичајило се, нарочито ових дана, да се за „најгоре” стање криве „најбољи” кадрови. Елити, политичкој и готово свакој другој, никада није било теже него сада.

Оспоравају јој се и надлежност и стручност. Поричу јој се чак и заслуге за дуги напредак. Масе ојађене кризом, као и дисиденти, криве је безмало за све. Пребацују јој да је погрешним проценама и неодговорним понашањем изазвала националне и интернационалне ломове, па и да се себичним поступцима одвојила од широких слојева и оставила их на цедилу. Замерају јој и да се прекомерно обогатила, да граби бонусе и у упропашћеним фирмама, да продубљује социјални јаз, да због њених застрањивања све чешће избијају штрајкови и други протести, док се отвара простор за ширење екстремних идеологија…

Као и текућа финансијска тетурања, и овај заокрет је кренуо из Америке.

Разиграо се покрет „Чајанка” (чији је назив преузет из отпора у Бостону, пре 237 година, против потеза британске круне) који администрацију председника Барака Обаме критикује за „либерални елитизам”, којим је „изгубила додир с народом”. Обама је, међутим, изабран за шефа Беле куће баш у нади сународника да ће их ослободити мана „конзервативне елите” која је њих и свет увалила у „незапамћену” кризу.

„Нисам дипломирала на елитном факултету, ја сам једна од вас”, кликнула је, као да се хвали, фавориткиња конзервативаца у финишу кампање за парламентарне изборе (наредног уторка, који не одлучују о извршној власти). „Нама влада елита која умишља да зна више од нас осталих”, придружила јој се колегиница.

Права елита и треба више да зна од других и да их, као најквалификованија, предводи ка општој добробити, поручују поборници логичног друштва. Без доприноса њених припадника, попут Ајнштајна, Пастера, Тесле, Шекспира, Достојевског, Линколна, Гандија, Денга, Да Винчија, Моцарта, Аристотела, Канта, Гутенберга, Корбизјеа, Била Гејтса и осталих усавршивача живота, данашњица би нам била далека, можда недостижна, будућност.

А то што смо доспели до кризе, чак поретка вредности, заслуга је једног дела елите који се „прославио” грамзивошћу и безосећајношћу. Уз уздизање „забавног” незнања изнад „досадног” знања, произлази из колумне Морин Дауд у „Њујорк тајмсу”.

Мерилин Монро је, констатује коментаторка, од себе начинила најчувенију „глупу плавушу” само зато што је била „довољно паметна”, тако да ју је књижевни нобеловац Сол Белоу, описао као особу с „назорима налик филозофовим”. Волела је, додаје, да чита добре књиге и да се дружи са интелектуалцима, од којих јој је један, Артур Милер, био муж. За разлику од ње, лепојка растућег политичког конзервативизма, Сара Пејлин, настоји да популарност увећа неспорним незнањем, јер је оно „шик” у њеној „бази”, сматра Дауд.

Како треба да делује елита испоставља се као једна од кључних загонетки данашњице. Одгонетање отежава околност да она није сасвим јасна категорија. Негде се она препознаје у изразито натпросечној просвећености и квалификованости, негде по популарности идеја, док јој другде статус произлази из родослова, места у хијерархији власти, иметка и кад није легално стечен, као и по томе у које се ресторане залази, у ком се крају станује, какве „везе” могу да се потегну, којим странкама се даје финансијска потпора, које су ти „звезде” наклоњене…

Ништа више није реално, нити је онако као што изгледа – упозорава британски писац и активиста Џорџ Монбиот у „Гардијану”. Одступање од стварности приписује чињеници да су „милијардери и корпорације свуда (па и у „Чајанци”) узаптили политички процес” тако да „сви којима је стало до демократије треба да смисле како да им се одупру”. Грешка је и што су многи склони да жељене преображаје свале само на леђа лидера кога су изабрали и препустили га „корумпираној политичкој култури”, надовезао се аналитичар Гари Јанг у лондонском листу.

Реч је, рекло би се после свега, о дуплом завођењу. Маса подлеже слаткоречивим обећањима, којима многи лидери прибегавају само да би задовољили њену нереалну веру у могућност наглих а битних промена.

Први задатак стварне елите био би, чини се, да се заложи за устројство у коме „нећемо више да се фолирамо”. Иако је „фолирање” најзабавнија навика, без које би нам било „досадно”…