Златно доба

О старости том трећем добу које именују као Златно доба написана су брда књига, срочене многе пословице за поруку, за наук. „Питаће те старост где ти прође младост”, опомињали су негда старији. Тек сада видимо колико су у праву. Старост је по својој природи тешка. Јер у старости дознаш да имаш и оно што ниси знао да имаш. Јављају се органи, жигови, болови, секирација. Стигне самоћа. Треба прочитати књигу Симон Бовоар „Старост”. Ваља знати, треба се припремити. Неки кажу да је живот к’о таблић. Ниси се пазио, аха, рецка, пио, рецка, пушио, ниси се кретао, ниси... и тако до 101 и готово...

Некада су старе људе убијали јер нису могли да привређују. Тај обичај се звао лапот. Погача на главу, а синак ударцем маљем све окончава уз прекор: „Не убијам те ја већ овај хлеб”. Једна прича казује како је негда неки цар наредио да се сви старци побију. У царству су живели само млади. Једном цар огласи да ће оном ко из зденца извади крчаг дати кћер за жену, а њему царство. Ако л’ не извади биће погубљен. И многи изгубише главу. Дође тако ред на неког сиромашног младића. Стиже до зденца и уместо да из воде извади кондир он се попе на дрво са којег узе кондир. Кондир се озго огледао у води. Како је знао? Али младић не сме да каже док цар не обећа да ће поштедети онога који га је саветовао. И каза: његов стари отац. Било му је жао да га убију и зато га је сакрио. Од тада старци су у том царству били поштеђени и поштовани. Има и других прича које казују о мудрости стараца...

У цивилизованим друштвима стари људи живе то треће златно доба живота. Многи зиму проводе на Медитерану. Овде живот почиње и у шездесетој, пише из Аустралије Гаврило Теодоровић... А шта раде наши пензионери? Ено их у редовима, траже где је јефтиније, а и то јефтиније је скупо за српску пензију. И тако старост буде жалост. Жалост – пакост. Као у оној народној: Стар курјак псећа спрдња. Пензионер свима на терету. Држави, породици. Држави коју су градили, надали се да ће стићи обећана срећна будућност. А она чекала с мочугом на почетку новог миленијума. Још ако живе у стану са дечицом која већ загазише у четврту деценију, ето теме за Достојевског. Они чија се деца докопаше, оног како су нас негда учили „трулог и декадентног Запада” заборавише своје старе родитеље, заборавише и земљу, одоше главом без обзира. Да их тамо експлоатишу, а не да овде уживају у благодетима демократије.

Све чешће у новинама вести о старцима који умиру у становима. Разваљују се врата, улазе са маскама и уклањају негдашњег узорног грађанина. Оца. Човека. Све више усамљених у мноштву. Све више напуштених. Отварају се сигурне куће. Најчудеснији изум овог времена мобилни телефон значајно доприноси изградњи. Бирај број и ти одлучујеш... Учествујеш... Градиш... Отварају се и народне кухиње. ТВ јавља да су у Београду корисници народних кухиња и бивши директори, па и уметници, писци, чланови удружења. Па култура није знак ове земље, уметност је за сите и напите. Коме више треба књига, коме сликар слику да прода? Сељачка земља оста без хлеба, без млека, опустеше села, од негдашњих домаћина потомци чекају оно што неће доћи. Власт обећава, биће боље, али, ако се догоди привредно чудо. Али нема чуда док се рукави не засучу. Нема, народе, док се не ради, производи. Док се не посеје, нема жетве без сетве. Зар смо заборавили: „Ко ради не боји се глади”. Нема нигде умешено, па обешено... Па ми немамо грађанско друштво, ово што је у граду колико јуче је побегло од мотике. Градски живот им променио карактер, па сад гледај чудо: Овде не може да опстане, а нема куд да се врати.

Градови су постали својеврсни резервати. Пензионери у изношеним оделима из прошлог века, оронули и изанђали чекају бољитак, а потомство им без посла. Закоровила се Србија, „земља сељака на брдовитом Балкану” празна, а пренатрпани градови... Потписник ових редова самује, у родној Трешењевици, прође по неколико дана да не види никога...

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици