Награде нису гаранција за будућност

Ана Адамовић, добитница је главне и једине новчане награде за видео рад „Канцона” на 51. Октобарском салону, манифестацији савременог визуелног стваралаштва која се одржава до 21. новембра у Београду. Уметница је поред „Канцоне” настале 2010. представила и рад „Мадлене” из 2004. који се заснива на архивском материјалу. Ана Адамовић је у Београду дипломирала на Филолошком факултету, а фотографију је студирала на Институту за уметност у Бостону.

– Награда 51. Октобарског салона, највеће изложбе савремене уметности код нас, веома је значајна за мене, између осталог, и зато што сам изложила дела поред неких од највећих имена светске уметничке сцене. Битно је видети у Београду Вилијама Кентриџа, Стива Меквина, Арнаута Мика... Дивно је бити у таквом друштву, имати радове на таквој изложби и још добити награду. Из наше земље учествује  на Салону нас троје и одмах се појавила полемика о томе зашто само три домаћа уметника. Међутим, није лако за сцену каква је наша имати из године у годину довољно квалитетних радова. И увек остаје отворено питање какву изложбу хоћемо, да ли нам треба смотра домаће уметности или озбиљна изложба. Ако хоћемо смотру, онда то није озбиљна изложба.

На наше питање шта ће јој награда Октобарског салона донети, Адамовићева наводи да је ово признање новчано. „Мислим да вреди око 250.000 динара и не подразумева организовање изложбе, али јесте статусна ствар, и веома је битна за уметника. Али какве год награде да добијете то није никаква гаранција за будућност. А нова врата може вам отворити свака нова изложба чак и ако не добијете награду. Излажем и у иностранству и то је увек могућност да успешно идете даље, ако имате радове које кустоси желе”, каже уметница.

Потом наша саговорница говори о делима које је изложила на Салону:

– И „Канцона” и „Мадлене” се баве сећањем. „Мадлене” су део серије од три видео рада и баве се варљивошћу сећања и нашом способношћу да бирамо чега ћемо да се сећамо, а настале су захваљујући архивском материјалу сачињеном од старих кућних снимака. Било је уобичајено да родитељи 70-их и 80-их година прошлог века снимају своју децу аматерским филмским камерама, а ја сам скупљала те снимке. „Канцона” се бави сећањем из перспективе старости, желела сам да снимим портрет старе жене која гледа камеру док слуша свој глас како пева. Моја молба је била да отпева неку омиљену песму из младости. А онда се догодило да је рад добио другачији карактер, јер је госпођа изабрала да пева ратну песму о сину који је на ратишту и пише мајци колико му недостаје.

Ани Адамовић се Октобарски салон допада зато што се „фокусирано бави стварношћу, а видео је згодан медиј за то, јер је наративан и близак људима. У радовима на Салону упире се прстом на оно што јесу горући проблеми света, па и нашег друштва”, каже наша саговорница и додаје:

Првенствено сам фотограф и бавим се медијем који је врло животан, документаран. И видео рад „Канцона” доживљавам више као фотографски, него видео рад. Ја сам документарни фотограф који је рођен 1974. у Југославији, а данас живи у Србији као самосталној земљи и припадам генерацији која је дубоко обележена искуством рата. То мора да има одјек у ономе што радите.

Ана Адамовић тренутно излаже и у галерији Културног центра Београда фотографско-звучну инсталацију „На прагу златног доба”, а на изложби „Криза”, која је управо отворена у Музеју историје Југославије, под покровитељством Гете института у Београду који обележава 40 година рада, Ана Адамовић нашла се у улози кустоса.

Б. Лијескић