Вино, добро јело и Зоранова скела

Дунавом се плови, у њему се риба лови, понеко ту и плива, на њиве се муљ излива... Али шта ће трактор усред воде? Рекоше нам житељи оближњег Баноштора: тако перу шаргарепу. Он заврти приколицу, река спере блато, изум једноставан, вредан као злато!

Мало даље, сојеница, чарда „Јоле”. Ту свраћају гурмани који рибу воле. Покрај ње скела, вози све до Бачке, кад стигне до Бегеча, креће – наопачке. Од јутра до мрака, од лета до зиме, Зоран Винцет, тако му је име, на услузи путницима, каже, „у свако доба, а ко не верује, нека проба“! Пет минута тамо, још пет наовамо, за ауто је цена 250 динара само. Брже него преко моста код Новога Сада – осим кад је невреме или снег кад пада. Једино таласи зауставе скелу, поплава, магла, олуја или лед. Тад се и Зоран примири, како је ред. „Три, четири месеца, ретко буде више. Не смета ми кад је вруће, нити кад су кише. А пијанце нерадо примам, не знам шта с њима да радим. Дешава се да падну у воду, онда морам да их вадим.“

Док клијенте чека, слуша радио и – пеца. Око њега сува стабла, пачићи и деца. И тако све од рата (1999) кад је посао покренуо његов бата. Зарада није лоша, буде и стотинак вожњи на дан, а кад је затишје, скелеџија се одмара, падне у сан. Зоран је већ легенда широм Срема, таквог скелеџије нигде близу нема. А и прави је каваљер, кажу, стара школа: кад га жене замоле, у рикверц на скелу вози њихова кола.

Познат је Баноштор и по своме вину. Од винарије до винарије, сати брзо мину. У једној смо затекли унука и баку: Љубица Стојковић прича о свом „дечаку”: завршио пољопривредни факултет, најбољи је винар у крају, леп је и успешан (а још неожењен!), сви то знају. Чувен је њихов бермет, са додатком разног биља, ко окуси чашицу-две, растопи се од миља. Поморанџа, цимет, пелен, смоква и, наравно, слатко грожђе као из раја... агроном Васа одлично води бизнис, постаје узор целог краја. За будућност не брине, планови само клизе, а нама поверава на тему економске кризе: „Ко на селу због немаштине кука – тај ништа не ради, докона му рука.“

Све је почело од прадеде Саве, пре готово једног века: отишао је у Америку, зарадио паре, и послао кући из далека. Да се вински подрум сазида, од камена и црепуље црвене, да се грожђе ту муља и сипа у буриће дрвене.

Сад су ту, наравно, и флаше са етикетом: Васа свој бермет, шардоне и ризлинг жели да „прошета“ светом. Можда стигну и до Детроита, којим дух деда Савин скита: млад је умро, четворо за њим оста, ипак, његово име се у Баноштору памти и помиње уз сваког госта. Погача, сланина и ракија љута – ето окрепљења после дугог пута.

Само немојте кући скелом кад вино „проради“, да не мора Зоран из Дунава да вас вади!

-------------------------------------------------------

Баношторским сокацима

Малено насеље Баноштор у општини Беочин у Јужнобачком округу, спушта се са северних падина Фрушке горе ка обали Дунава на путу који спаја Петроварадин са Илоком и Вуковаром. До Новог Саданема ни тридесетак километара, али од Београда се брже стиже преко Зрењанина. Једни кажу да је име добило по оближњој тврђави, а она је, опет, тако названапо бенедиктинском самостану који је ту у 12. веку подигао мађарски бан Белуш (Банум монастеријум, Бан Моноштра или Банов Манастир). Манастир је све до 15. века био средиште вере у митровичкој бискупији, док га Турци нису срушили и на његовом месту изградили џамију. После Мохачке битке џамија је уклоњена, а Боноштор добија прву православну цркву Светог Георгија (и данас је понос целог места), а онда и католичку цркву Светог Рудолфа, од које су, нажалост, преостале само рушевине. Други извори наводе да је ту некада постојала римска лука Малата Бононија (односно Бононија кастра или Боностра), на важном подунавском граничном путу, такозваном лимесу, који се протезао од данашњег Земуна па све до Осијека (Мурсија), те да је и место добило име по њему.