Космос без почетка и краја

„Велики прасак” се није догодио. Космос нема ни почетак, ни крај.

Да ли ово превратничко промишљање тајванског математичара Вун Ји Шуа изнова успоставља темеље космологије?

Од памтивека су људи осећали страствени порив да разјасне порекло бескраја који их окружује, а у новије доба се, хтели то или не хтели, тумачење постања из непојамног распрснућа (експлозија) дубоко укоренило у наше поимање света. Иако га је научничко братство у највећој мери пригрлило, расправе и препирке никада нису изостале. Тешко је, међутим, смислити другачији, уверљиво поткрепљен, приступ без зачетка.

Александар Александрович Фридман, млади руски математичар и физичар, написао је 1922. у јединој књизи за народ да је космос у почетку био сажет у „једној тачки (нулте запремине), а затим се од те тачке увећао у пречнику”. Чак је изрекао нешто, за то време непојмљиво: „Могло би се, такође, говорити и о стварању света ни из чега”!

Ретки су се усуђивали да, с времена на време, оспоре деценијама уврежено учење, познато и под именом теорија „Великог праска”. Сам појам сковао је астрофизичар Фред Хојл, са Универзитета Кембриџ, гостујући 1951. на Би-Би-Сијевим радио-таласима. Хотећи да исмеје замисао која је проповедала „универзално ширење”, рекао је да космос није могао да изађе ни из чега, „као изненађење из торте”.

А како је космос изгледао на почетку?

Без тамне енергије

Космолози и физичари замишљају да је био толико згуснут да је цео стао у једну једину тачку, у делу простора нулте запремине и бесконачне закривљености. И онда се у делићу времена, претпоставља се пре 13 милијарди и 700 милиона година, десило страхотно распрскавање: испрва се убрзано, а потом успорено ширио.

Математичар ВунЈи Шу, из Института за статистику Националног универзитета на Тајвану, сматра да се убрзано ширење одиграло без уплива неухватљиве „тамне енергије”, чије постојање ничим није веродостојно потврђено. (У оптицају су разноврсне претпоставке.) Смислио је, наиме, несвакидашње описивање космоса у којем су време, простор и маса уткани у релативност друге врсте.

У геометрији простор-времена брзина светлости једноставно јесте чинилац претварања једног у друго. На сличан начин једно друго замењују маса и дужина у односу у којем наведени посредник зависи и од гравитационе константе и од светлосне брзине, ако се укаже потреба. Када се космос шири, маса и време се преобраћају у дужину и простор, и обратно уколико се сажима.

Управо такав космос нема ни почетак, ни завршетак, само наизменична раздобља ширења и скупљања. Из тога проистиче суштински увид: јединственост (сингуларност) не може да постоји. Другим речима, „велики прасак” се није догодио!

На први поглед, лако бисте све ово одбацили као занимљиво и неоствариво маштање чудноватих космолога. Били бисте у праву све док не погледате каква се предвиђања нуде.

За шачицу атома

У време ширења посматрач у космосу би опазио „црвени помак” у сјају небеских тела попут супернова првог типа када се се све више удаљавају. Испоставља се да су подаци увелико сагласни са осматрањима астронома са Земље.

Откако је ово убрзање први пут уочено, каже Вун Ји Шу, космолози су прибегавали свакојаким смицалицама у физичким законима да би доказали своје погледе. Најрадије су призивали „тамну енергију” која космос присиљава да се убрзано шири, приписујући јој да чини, чак, 75 одсто недостајуће енергије-масе. Сваки кубни метар садржи, према чувеној једначини Алберта Ајнштајна (E=mc²), шачицу атома водоника (10^-26 килограма). (У нашем Сунчевом систему то је једнако маси малог астероида).

А шта је са законом о одржању енергије?

Збуњује сазнање да су космолози то склањали испод тепиха једног од основних физичких закона покушавајући да затворе круг. Вун Ји Шу, међутим, наглашава да није потребно напустити очување енергије, што не значи да је понудио савршено тумачење. Једна од највећих препрека с којима се суочава јесте постојање и распростирање позадинског микроталасног зрачења, које многи астрофизичари сматрају најчвршћим доказом да се „велики прасак” десио.

Цео космос је испуњен позадинским океаном зрачења који је, ако прихватимо неизбежно ширење, некада био мањи, гушћи и топлији. Одблесак прадавног распрснућа без премца, несумњиви отисак ужарене прошлости. У сваком кубном метру космоса – укључујући и ваше тело – има, у просеку, око 400 милиона фотона из позадинског зрачења.

У замисли тајванског математичара није сасвим јасно откуда је искрсло. Чак и ако то накнадно открије предстоје му неугодна поновна разматрања неколиких појава повезаних са заменљивим односима између масе, простора и времена.

Много загонетки у оптицају, што се никако не би свидело Вудију Алену: „Ако не могу заиста да знам како је настао космос, сматрам да сам свој аутомобил сувише скупо платио”.