Спорна листа патријарха

Добро позната и често понављана прича о Светом Сави временом је постала стереотип. Када се говори о оснивачу Српске православне цркве данас као да се заборавља да све што је Свети Сава за живота учинио није било нимало уобичајено.
– Свети Сава је почетак, али и средиште српске цркве. Нико није боље познавао православни свет од њега. Једини је принц који долази на Свету гору и постаје монах. Његов отац Стефан Немања је једини владар који као монах Симеон долази на Атос где и умире – каже Живорад Јанковић, аутор књиге "Српска црква 1219–1920" у издању Хришћанске мисли.

Данас изгледа једноставно набрајати Савина путовања, наставља Јанковић, али нико тада није толико путовао као он, што открива једну страну његове личности о којој се мало говори – храброст. Када је било потребно у интересу опстанка државе ишао је директно у противнички логор да преговара о миру.

– У време Стефана Првовенчаног Стрез се осамосталио од Бугара и Срба, створио јаку војску и постао претња за Србију. Сава лично одлази код њега у логор на Вардару. Србија се тада налазила у сличним околностима као што је била деведесетих прошлог века у време међународних санкција. Поредећи с данашњим временом то би било исто као да је Милошевић отишао на Космет и преговарао са Чекуом, Харадинајем и Тачијем – објашњава овај теолог који је у невеликој књизи од само 135 страна испричао најзанимљивије епизоде из богате историје СПЦ од њеног оснивања.

Живорад Јанковић каже да његова књига која се појављује уочи почетка обележавања јубилеја – 800. година манастира Жиче – и није историја у правом смислу, већ  дело на средокраћи између историје, историје културе и историјске читанке.

– Лако је побројати датуме, али људи их тешко памте. Али када читалац наиђе на један илустративан одломак, пошто нема фотографија и илустрација из тог периода, он упамти. Покушао сам да пред читаоце изађем са сазнањима које неће наћи у другим историјама српске цркве. Зато је рад на овој књизи био својеврстан "пут којим се ређе иде". Да сам ишао утабаним стазама онда би неко рекао да сам преписао оно што је већ објављено – каже овај дугогодишњи стални сарадник листа "Православље".

Како пише Јанковић, посебна пажња се посвећује прогласу Патријаршије у време цара Душана. У стварности, тај чин је само номиналан, а исто је и са прогласом Патријаршије у Карловцима 1848. године, јер су и даље у употреби изрази који говоре о митрополији. У многим историјама се више и свечаније писало о томе како је Кнежевина Србија 1831. године добила црквену аутономију него када је после Берлинског конгреса 1879. добила потпуну самосталност.

Овај теолог истиче да на пољу истраживања прошлости Српске православне цркве није учињено довољно. Колико смо далеко од задовољавајућег стања говори чињеница да не постоји утврђена и општеприхваћена листа поглавара СПЦ. Спорна је листа патријараха после 1400. године па све до гашења Патријаршије, као и у време око 1760. године када се спомиње више имена.

– За све историчаре и истраживаче Српске цркве највећи проблем је недостатак извора који се протеже све до средине 19. века. Ослањамо се на путописе, записе, житија која су пре свега књижевна дела. Пошто немамо архиве ослањамо се и у 19. веку на путописе. Тако запис руског дипломате и научника Александра Гиљфердига о Косову из 1868. године за историчаре има исту вредност као и  путопис из 15. века у време деспота Ђурђа Бранковића – каже писац књиге "Српска црква 1219–1920".

Јанковић каже да је проблем што немамо критичка издања биографија, повеља и осталих докумената која су издата у 19. веку: "Да није Ђура Даничић 1863. и 1865. године штампао на српскословенском дела Доментијана, Теодосија и Данила питање је шта бисмо данас имали. Рукописи који нису ни у Хиландару сачувани долазили су испод руке из Турске. Тако је сачувано свега, да тако кажем, два и по рукописа Доментијана. Први рукопис Савиног биографа налази се у Бечу, други у Петрограду, који је Гиљфердиг нашао на свом путовању и трећи Шафариков у Прагу".