Персона нон грата

Једва намакох тих хиљаду евра преко потребних за кречење стана. Уштинух мало из кућног буџета, подигох "лаки кеш" на 48 месеци и, ето, путем огласа пронађох и молера. Стан ми се претвори у градилиште. За мајстора набавих и гајбу пива, да му се нађе.
У среду вече, кад је после обилних киша почела споља да надире влага, он прекину рад. Дрмнусмо по једно пиво и разговор нас одведе до његовог молерско-фарбарског предузећа. Обазриво, као маца око каше, ставих му до знања да сам познавао његовог бившег директора. Шта знам у каквој му је успомени остао.

Тако испричах молеру Стојану како смо од његовог директора, док је боравио у Москви на градилишту хотела "Космос", на Проспекту мира, многе паметне ствари чули. Казивао нам је директор и о свом куриру који је после 30 година чекања на ранг-листи добио стан. Једног дана пошао је са својим сарадницима да му честита усељење. Међутим, пред вратима је стао као укопан. Био је фрапиран. И кад је његов курир отворио врата, радостан што му долазе тако високи гости, пренеражени директор је насрнуо на њега: "Шта ти значи овај безобразлук? Скидај то брзо с врата! Немој да нас брукаш", Курир је све то мирно поднео, изишао је у ходник, затворио врата од свог стана и показао на велику, блиставу месингану плочу на којој је писало: "Кур. Мој. Миливој." Питао је директора како може то некоме да смета. Он, напротив, тако чува углед предузећа. Ухватио је директора за руку и водио га од врата до врата на истом спрату. На једној плочици је писало "Др. мед." На другим вратима је стајало "Дипл. инг." а на трећим " Дипл. ецц." Рекао је да су на улазним вратима свуда око њега истакнуте титуле носилаца станарског права. Зашто би он био без икаквог звања, кад га већ има. Једноставно, тако је објаснио директору, искористио је скраћеницу свог занимања, презимена и имена и то ставио на месингану плочу: Кур(ир) Мој(силовић) Миливој(е).

Причам ја молеру Стојану догодовштине из Москве, он нагиње грлић пивске флаше, али се све некако кисело смеје. Кажем да му се директор у Москви доста чудно понашао. Свако јутро би, уз прву кафу "крмељушу", звао своју секретарицу у Београду. Мењао би боју гласа, или би молио да неко од нас окрене његов број у канцеларији. Био би миран када би секретарица одговорила да је директор, то јест он, на службеном путу у Русији. После тога би кафу попио са олакшањем. Нисмо издржали, па смо га питали шта му то треба, чему те провере. Он нам је одговорио: "Зар не видите да данас јеси, сутра ниси. Оде краљ неке државе у службену посету другој земљи, а из отаџбине му јаве да више није краљ и да је изгубио краљевину. Гојко Зец, тренер Црвене звезде, пође на краћи службени пут преко океана и само што је слетео на далеко тло, ови његови га телеграмом обавесте да је изгубио посао и поверење управе клуба. И стотине таквих случајева, сваког дана. Столица никоме није сигурна. Само хоћу да избегнем изненађење и зато свакодневно проверавам да ли сам још на функцији".

Кажем мајстору Стојану колико му је директор био далековид. Ево, и пре неки дан, док је присуствовао заседању Генералне скупштине УН, премијеру Тајланда војска његове земље је саопштила да је остао без портфеља. Па и директору "Србијагаса" недавно, док је био у пуном радном замаху, измакоше фотељу. Рекох мајстору да бисмо морали сви у овој земљи да будемо приправни на то, а поготово руководиоци и политичари, да ништа није вечито и да све преко ноћи може да се промени.

Стојан ме слуша, клима главом, па ми после дужег ћутања рече да је и он помно слушао свог директора, па је на крају страдао. Како, зашто, шта му се десило, спопадох га са хиљаду питања.

Вели Стојан да је молерски посао својевремено добро разгранао. На послу се није много премарао, али су зато он и његова супруга имали стратегију. Као бистра жена она се јављала на телефон и уговарала послове. Правила је калкулације и све обрађено, са именом, адресом купца и квадратуром стана, педантно записивала. Лепо су живели, лепо радили, лепо зарађивали. Стојан је чак и викендом моловао. Планирали су да уштеде паре и купе кућу на Падини. У међувремену, сетио се оних директорових провера за које су знали сви запослени, па је и он почео, скоро сваки дан, да окреће број телефона у свом стану. Питао је, наравно измењеним гласом или речима изговореним кроз марамицу набачену на слушалицу, да ли ту станује молер Стојан. У почетку га је забављао одговор његове жене: "Мој муж има пуне руке посла, али ћу све учинити да испуни ваш захтев и окречи вам стан у најкраћем року. Будите без бриге, то је права вредница".

Међутим, једног дана с друге стране жице чуо је нешто што га је намах насмејало, а потом и забринуло. "Мајстор Стојан се одселио. Не знам где станује и немојте више да га зовете на овај број. Потражите га у његовом предузећу". Одјурио је у стан и пољубио врата. Звонио је и звонио, али жена му није отварала. Викао је да је полудела, да ће добити батине, зваће милицију, разбиће све по кући... Изнутра се касније зачуо само бат папуча које су се примицале вратима и потом је неки папир протнут испод њих. Загрцнуо се од онога што је тамо писало: " 1. Јави се Поповићу на Звездари, добио си 100 квадрата кречења; 2. Тражили су те из кадровске службе твог предузећа; 3. У овом стану си од данас персона нон грата, како би некада говорили они наши руководиоци страним новинарима, или да ти преведем: непожељна си особа у стану, у браку и у мом животу".

"Тако је мени мој директор помогао, својом мудрошћу да упропастим и ово мало живота што имам", рече ми Стојан, диже се са столице, узе "јарац" и поче наранџастом фарбом фуриозно да прелази преко тек бело окреченог зида. Би касно да га зауставим у том науму.