Налети (не)сигурности

Док су му учвршћивање сна још реметили остаци глобалне недоумице, колико ће изборна промена снага у Америци утицати на свет па и на нас, београдски аналитичар је осетио да му се љуља– кревет. У први мах је, бунован, помислио да је на делу растућа глобална међузависност, да се тамошњи потреси шире чак до околине Каленићеве пијаце.

На јави, ствари су се испоставиле другачије. Као– коинциденција између страдања „краљевства” Барака Обаме и нашег Краљева. Између овдашњег правог и тамошњег политичког земљотреса у коме је више гласова дато партији која је проузроковала кризу него странци која није успела да у кратком року нађе излаз из наслеђеног дугорочног кошмара.

У случајности је, ипак, било извесне правилности. Оба, крајње различита, догађаја потврђивала су исто: да живимо у временима– појачане несигурности тла и власти, иако су целе ове деценије проглашаване ванредне мере за безбедност и друштвеног и природног поретка.

Безбедносни изазови распрострли су се на бар седам поља. Глобално: још се тражи сагласност о приоритетима за сузбијање општих опасности, као што су терористички, мафијашки и климатски удари, док опстају несагласности о исходу премештања тежишта, поготову финансијских, активности са Атлантика на Пацифик. Регионално: како суседске односе прилагодити надметањима за премоћ у окружењу? Национално: колико суверенитета препустити наднационалном груписању? Локално, како се децентрализовати без подривања заједништва? Компанијски: како протумачити баснословна примања надређених при масовном отпуштању подређених и пословним губицима? Породично: на који начин децу извести на „прави пут” кад су путокази противречни у распону од „неисплативог” поштовања до „исплативог” кршења закона? Индивидуално: да ли себе поистоветити са истрајним масовним идеалима или се изузети од готово неизбежних већинских разочарања?

Одговори на та питања повећали су и нереде и мере реда. Заређали су штрајкови, протести због отежаних запошљавања и стицања услова за пензију, расту зазори према имигрантима, хулигани разарају градска ткива. Готово сваког дана полиција масовно па и жестоко интервенише.

Узаврела је и међународна безбедносна сцена. Учестале су претње експлозивима авионском транспорту, државницима (немачкој канцеларки Ангели Меркел) и низу дипломатских представништава у Атини. Опет је Ирак изложен масакрима као и Индонезија немилостима вулкана и цунамија. Заподенут је „рат монетарних курсева” којим се подрива принцип слободе тржишта. Председник Француске је с премијером Британије, као једином још западноевропском нуклеарном силом, постигао договор о оружаној уздржаности и кооперацији (која не оспорава суверенитете), убрзо после састанка с лидерима Немачке и Русије из чијих је стратешких прожимања био изостављен Лондон. Москва је пристала, јавља се, да учествује на лисабонском самиту НАТО-а који планира „нову стратегију”, иако се она залаже за другачију „нову безбедносну архитектуру”. Париз и Берлин, као осовине европског обједињавања, одржавају несагласности око америчког ракетног штита, док побијају оптужбе да, сваки на свој начин, теже безбедносном осамостаљивању Европе од Америке, што аутор у енглеском „Гардијану” тумачи као склоност ка одбрамбеним аранжманима са Русијом и Турском.

Односи међу окрузима, у фирмама и породици, као и лично „сналажење”– подложнији су још већим искушењима. Тежња за достизањем подесног степена безбедности у тим областима изгледа, местимично, недостижна. Поготову због устаљених: владајућих ексклузивности, или партијских, корупционашких, насилних, екстремистичких и других криминалних понашања под изговором да општи интерес „није јасан” или да „није у складу са обичајима и навикама”…

Безбедност је испољила карактеристике и стандардне и робе без преседана. Цена јој, класично, скаче кад је нема довољно да задовољи тражњу (о насушним потребама да не говоримо), а повећаном понудом оригинално доказује да нам– у националним и интернационалним размерама– понестају многе друге битне ствари, као што су солидарност са ојађенима и уважавање разлога за њихов бунт.

Појачане мере безбедности, упозоравају хроничари, повремено угрожавају и оно што у демократијама бране– грађанске слободе. Прекомерно се шире прислушкивања, пресретања интернетских комуникација и други службени упади у приватна општења. Занемарују се поруке европског филозофа Карла Попера да „само слобода сигурност чини сигурном”. Неретко се, међутим, и званично хвали међународна сарадња безбедносних оперативаца, уз упозорење да је она „чак боља него међу политичарима”…