ИЗАЗИВАЊЕ ХРАБРОСТИ

Премијер Коштуница се вратио са Атоса. Тамо је, на светом месту још једном рекао да је Косово срце Србије, па ће тако и остати. Пре тога, иста мисао упућена је младим српским официрима, усред Београда. Али, први министар српске владе није претио војном силом. Он још помало верује у демократски модел и у демократски свет. Ко је покушао другачије, довео нас је у апсурдну националну дефанзиву.

Ипак је Коштуници понегде приписано звецкање оружјем, мада осим хладних сабљи пред великим парламентом других убојних средстава није било. Млади српски официри само су симболика усправљања једне истрошене државе. Ништа више и ништа мање.

Ни рат ни пакт са ђаволом нису у овом часу добри за Србију. А ипак су нам савезници потребни као хлеб. Јесу ли нам се из романтичне прошлости вратила сећања на великог заштитника? Путин је рекао да се Русија неће устезати да лупи шаком о астал. И то ако би независност Косова угрозила њене интересе. Дакле, велики Владимир брине о опасним преседанима, а не о срцу Србије. Но, свеједно, и то је нешто. Зато је из Београда пут Москве отишла учтива нота захвалности: спасиба, по сто пута!

Председник Тадић се срео са Џорџом Бушом, на округлом столу о демократији у Њујорку. А онда и на радном ручку. То је био сажет разговор, преко залогаја. Али, вредело је покушати. Тадић је рекао своје а Буш своје. Можда је ипак боље него што се мисли. Да нас не хвата велики неспокој без разлога? Нема више светске завере, имамо моћне пријатеље на све стране. Још само да негде затекнемо Кинезе.

Но ипак, кад се из хладне Москве и разбарушеног Њујорка вратимо на Балкан, проблем добија сасвим друге димензије. Велики је раскорак између високе политичке учтивости, и стварности. Јер, у Приштини живи човек који се зове Агим Чеку. А он је премијер Косова, бивши официр ЈНА, хрватски легионар и генерал.

 Осумњичен је за многа зла, углавном према Србима, али се извукао уз моћну подршку. Скинуо је мундир, окачио калашњиков о клин и сада је уверен да лично кроји историју. А можда је и тако. Србија, чије је Косово, не може ништа премијеру покрајине који је иначе приоритет на свим српским потерницама.

Е сад, такав премијер је дао изјаву, која је јако чудна. И прилично глупа, ако се има у виду стање ствари. Она је чудна зато што је изречена "без политичког мозга", а да није таква била би само изазивачка. Једно простачко чикање, које би остало без одјека да нема политичке функције која је данима држи у балканској јавности.

 Чеку је заузео трагикомични изазивачки гард, чији се поводи ипак могу лако образложити. У његовом памћењу насиље се увек исплатило. У српском никада. Све политичке концесије Албанци су добили до крајности дајући на вољу својој виолентности. Њихов облик тероризма остао је изван оквира важеће дефиниције. Зато је тврдња да "Србија нема храбрости да поново осваја Косово!", у ствари екстремна вербална агресија и надмено уздизање сопствене (иначе делотворне) верзије насиља.

То је природни наставак изјаве председника косовске скупштине, о латентној побуни Албанаца, само ако Косово не постане држава. Коначно, из тог се контекста нипошто не могу одстранити необјашњиви испади Мартија Ахтисарија. Подсетимо само на његову апологију колективне кривице Срба и на окончање те безвезне хипотезе тврдњом да "Србија поново звецка оружјем!"

Србија је одговорила у складу са очекивањима провокатора. А то значи да је "реаговала". Као да су се поновила нека стара времена, у којима је једна реченица била довољна за колективни бес. А онда су потребне седмице и велика количина жучи да би се стигло до каквог-таквог катарзичног опуштања. Тако са Ахтисаријем, па и са Беришом. Тако и са Чекуом, који нам је сипао јодирану со на свежу рану. Смеје нам се преко тарабе и још јавно тврди да немамо храбрости. Немамо куражи да запоседнемо оно за шта тврдимо да је наше, па да ће тако и остати за вјеки вјеков.

Државни чиновници су потрошили много времена учећи тврдоглавог Ахтисарија. Наравно да он није желео да измени своју ступидну изјаву, а реакције из света су биле благе или никакве. Србија није успела (а можда ни желела) да угрози Ахтисаријеву позицију. Али, није могла да промени концепцијски оквир за решавање коначног статуса. Три недеље смо изгубили у јакој свађи, а Марти нас није учинио достојним извињења. Још је тврдио да га нисмо добро разумели.

То, наравно, изазива јаку љутњу, али од ње се не може ни живети ни преживети. Чак и наш политички врх није успео да контролише бес. А време, које је ваљало потрошити на важније ствари, отишло је у неповрат. Ахтисари ће нам, такав какав је, предложити коначни крој за капу. Чеку ће и даље рабити свој неодољиви осмех и изазивати Србе попут уличног насилника. Али, Србија није у моћи да њихове позиције мења. Из песимистичке реалности се можда нешто може и спечалити .

На пример, да сазнамо шта нам је чинити ако не буде онако како је нама по вољи. Још нисмо спремни да знамо, и то је свеједно само нама.