Тајне манастирског конака

Панчево – После шест векова постојања манастира Војловица, грађани Панчева добили су прилику да виде нешто од драгоцене културне баштине конака, здања које је четврт века било напуштено.

Средином шездесетих година прошлог века, на само који метар од манастирских зидова, затутњале су машине прве наше рафинерије, а крајем осамдесетих, конак је опет добио станаре. Никола Влајић, кустос – конзерватор панчевачког Завода за заштиту споменика културе, чијом су заслугом вредне књиге представљене јавности, каже да су све време мировања манастира оне биле у њему, чекајући онога ко ће их опет користити и дивити се њиховој лепоти. Сада су, поводом Дана града, изложене у витринама панчевачке библиотеке.

– Књижни фонд манастира Војловице није велики, али је задивљујуће богат. Тамо је око 400 књига, од којих је половина богослужбених. За представљање јавности изабрано их је 25. Већина их потиче из 18. века и штампане су у Русији, на славеносербском. Припремајући изложбу трудио сам се да пронађем занимљиве записе на маргинама, да их преведем и представим јавности – каже Никола Влајић.

Данас звучи чудно, али, каже Влајић, ове су књиге углавном илегалним путевима стизале у Србију, јер је Аустроугарска монархија и на тај начин покушавала да угуши све знаке самосвојности Срба и њихове цркве.

Вероватно најдрагоценија књига међу изложенима је јеванђеље штампано у кијевској лаври 1733. године. Интересантна је и зато што је на маргинама забележен историјат књиге. Први запис сведочи да је књигу „купио Михајло Лукић, ћурчија, по цени од три форинте и поклонио цркви...”. Следећи запис сведочи да је јеванђеље од Турака купио Илија Јовановић из Земуна. Претпоставља се да је до књиге Турчин дошао после неке пљачке цркве. Последњи запис на маргини казује да је „1791. 15. марта књигу нашао господар Стефан Диаманди и поклонио Храму преображења, сећања ради“.

Нажалост, каже наш саговорник који је дуго проучавао књиге манастира Војловица, од ових књига заштићено их је само седам 1968. године, а никада нису пописане нити се игде воде, тако да нико са сигурношћу не може да каже колико их је некада било и да ли је која отуђена. Велика је вероватноћа да их је знатан број нестао и да су завршиле код библиофила широм света, продане за велике паре.

Много гора судбина задесила је колекцију портрета која је некада постојала у манастиру. Према поузданим сведочанствима, било их је четрдесетак, а преостало их је само три. „Одлучио сам да се озбиљно посветим трагању за овим сликама“, каже Никола Влајић. Уколико у том трагању успе, могао би у некој од долазећих година Панчевцима приредити ново изненађење.

М. Шашић