Из грамзивости у рат

Од нашег специјалног извештача

Халифакс, Канада – Ословили смо се непосредно иако се претходно нисмо упознали. Ваљда је он брзим погледом, којим је често проницао у свакојаке па и тајне простора бивше Југославије, прочитао натпис на мом беџу, док сам ја у њему лако препознао међународну „звезду” истраживачке публицистике.

С Мишом Гленијем, британским новинаром и историчарем, разговарао сам у Халифаксу, у паузи тродневног заседања Форума за међународну безбедност, чији су организатори били немачки Маршалов фонд Америке и канадска влада, где је он такође имао статус „звезде”. Био је водитељ трибине о организованом криминалу и један од говорника на панелу о сајбер (интернетском) криминалу. Учинило ми се да се новим наступима надовезује на теме обрађене у својим књигама о распаду Југославије и деловању мафије. Кад сам га упитао да ли је тај утисак тачан, одговорио је потврдно.

„После ратова на подручју бивше Југославије, пажљиво сам пратио шта се догађа у Србији, посебно после убиства премијера Зорана Ђинђића. Чињеница да је Легија (Милорад Улемек) просто нестао две године, да би се потом сазнало да је био у Херцеговини, навела ме је да размишљам о простирању организованог криминала изван државних граница. По мени, разлози за ратове у Југославији нису били првенствено националистички, иако су можда тако почињали, већ су били, понајвише, израз тежњи група елите, међусобно повезаних, да приграбе што више материјалних користи за себе”, каже Глени.

Он додаје да је реч о политичкој, економској, криминалној елити… те да је тешко направити прецизну разлику између њих. „Криминални аспект ратова је био врло уносан.”

„Било је то већ време глобализације, време у коме је Европа постајала богатија и имала више новца за трошење, и у коме је Балкан постао транзитна зона илегалног промета, на пример, дроге из Авганистана. Идентификовао сам три основне копче у ланцу криминалне активности: зоне продукције, дистрибуције (где се нашао Балкан) и потрошње. Размаху организованог криминала с трговином женама, наркотицима и осталим допринела је велика тражња у западној Европи за дрогом, проституткама, неопорезованим цигаретама. Истраживао сам везу између југословенске ратне ситуације и ситуација у западној Европи и целом свету. Закључио сам да је рат био и врло значајна мрежа криминалне активности, глобални феномен”, каже Глени и додаје да су га на истраживања о организованом криминалу и глобализацији подстакла искуства стечена у бившој Југославији” (као Би-Би-Сијев извештач са југословенских попришта добио је угледну британску награду).

Према његовим речима, други континуитет се огледа у околности да је приликом истраживања о мафији, средином ове деценије, срео групу сајбер-криминалаца у Бразилу и схватио да је отворено ново велико подручје криминалне активности.

На опаску да назирем извесну сличност између растакања Југославије, која је такође била симбол разноврсне повезаности да би потом подлегла ударима на те везе, и интернетске моћне комуникације која је сада изложена разорним криминалним упадима, Глени се осврнуо само посредно. „Сајбер је креативан феномен, креативан и за добро и за зло. Требало би успоставити некакву контролу, не знам какву, над сајбер-криминалом који се раширио по свим земљама.”

Занимало ме је шта истраживач свакојаких зала сматра највећом савременом опасношћу по свет, а он је одговорио, као из топа, да су то „финансијско-економски потреси” који, ако се не среде на одговарајући начин, „могу да доведу до ратова међу државама”. Али, одмах је додао да смо, заправо, изложени садејству низа великих претњи.

„Уз привредне драме и сајбер-криминал, прете нам и ширење оружја за масовно уништавање, и раст трговинског протекционизма, и тензије између Кине и САД, а тишти нас и егзистенцијални проблем у виду климатских ломова…”

Овакви налази оправдавају широка окупљања безбедносних специјалиста какво је било у Халифаксу, где се истицало и да је безбедност озбиљно нарушена субверзивним акцијама и да су мере безбедности осетно појачане. Приметио сам да се тако, почесто, људска права налазе између чекића (повећане животне несигурности) и наковња (заоштрених мера безбедности, на уштрб гарантованих слобода).

„Мере безбедности се доносе махом као реаговање на одређене ситуације, а нема довољно стратешког промишљања”, каже Глени и додаје да ће у наредних пет година, према његовој оцени, бити „великих судара између, с једне стране, одбране приватности и грађанских слобода, а с друге, акција интернетских безбедносних агенција”.

Асоцирао је, чини ми се, на широк распон деловања. Да се Интернет користи и за ширење слободе изражавања, и за дезинформације, као и за „крађе идентитета” па и службена „пресретања” комуникација.

Разговор с Мишом Гленијем сугерише да живимо у ванредно ризичним временима. Али и да ће опасности бити мање ако је више оних који их истражују и на видело износе, као што то ради он.

Момчило Пантелић

------------------------------------------------

О новинарима

На питање шта сматра највећом опасношћу по новинаре, које неки аналитичари сврставају у професионално „угрожену врсту”, Миша Глени каже да је „то пре свега Интернет, јер подрива финансијске темеље новина, радија и телевизије често неовлашћеним коришћењем њихових садржаја”. „Жртве су биле и моје књиге које је мафија копирала и копије пустила у промет. У суочавању с таквим изазовима, шанса медија је да постану уверљиви брендови с високо професионалним извештајима, каквих нема у многим интернетским контактима. У супротном, новинари би заиста могли да постану угрожена врста.”