Одвратност или једнакост

Да прво решимо најједноставније питање. Да ли је Антонић описујући „Параду поносу” као „морално одвратну” изнео своје лично мишљење или је пак, како сада тврди, „описивао туђи морални став”. Одговор је – и једно и друго. Како је одавно приметио Иван Чоловић, Антонић „реч често уступа српском националном Ми”, па тако и у овом случају. У свом тексту „Реакција државе ће бити језива” (НСПМ, 11. октобар), он каже да је са одржавањем „Параде поноса” Тадићев режим изгубио и „последњи остатак” политичке легитимности: „Тадић и друштво постали су насилници, који насупрот вољи народа управљају овом земљом. Они су јуче сасвим престали да буду одговорни нама и почели сасвим да одговарају неком другом.” Народ, по Антонићу, сматра да је „Парада поноса” морално одвратна, али то мишљење аутору није нимало „туђе”. Напротив, он се са тим мишљењем, као и са вољом народа уопште, идентификује – он говори у име народа. Зато он може да напише да власт није одговорна „нама” (народу) јер организује „Параду поноса” упркос чињеници да „ми” исту сматрамо морално одвратном. Толико о томе.

Што се тиче моралне одвратности као основе за законодавство у либерално-демократској држави:

„Морални напредак једног друштва може се мерити ступњем у којем оно раздваја одвратност од страха и индигнације, те заснива своје законе и друштвене норме на супстантивној опасности и штети, радије него на симболичкој вези између објекта и страхова од анималности и смртности. (...) Мождани центар задужен за моралну одвратност/индигнацију, извор је предрасуда, стереотипа, а понекад и отвореног насиља... Историја нам ово јасно показује. На жене (посебно у периоду менструације), ментално и физички хендикепиране особе, као и на сексуалне односе између припадника различитих раса, некада се гледало са одвратношћу, а неки и данас на њих тако гледају. Ипак, мало који припадник савремених либералних друштава би данас бранио таква осећања, а многи су уистину престали и да их гаје. Ако одвратност није била добар морални показатељ тада, зашто би то била сада?”

Аутор ових редова је Марта Нусбаум, али да би их прочитао, Антонић није морао да прочита њену изврсну, мада обимну студију о односу одвратности, стида и закона, „Hiding from Humanity” (Princeton: Princeton University Press, 2004). Довољно је било да прочита рад на који се сам позива: Redding, Richard E. (2008): „It’s Really About Sex: Same-Sex Marriage, Lesbigay Parenting, And The Psychology Of Disgust”, Duke Journal Of Gender Law & Policy Volume 15, pp. 127–193. Аутор рада, Ричард Рединг, не само да афирмативно цитира Нусбаумову, већ наведени цитат из њене књиге допуњује и својим недвосмисленим закључком: „Данас се осећање одвратности користи како би се гејевима и лезбијкама ускратила права на брак и одгајање деце – права која заузимају централно место у имагинацији практично свих Американаца.”

Другим речима, Антонић тврди да је власт дужна да поступа у складу са вољом народа, чак и када је та воља заснована на ирационалној моралној одвратности („[У]опште није важно да ли је та одвратност рационална или не.”); у супротном, власт губи сваки демократски легитимитет и постаје „окупациона”. Ову тезу, међутим, он подупире позивајући се на текст који тврди управо супротно – да се законодавство не сме заснивати на ирационалној моралној одвратности, јер би се у том случају озакониле злоћудне предрасуде, стереотипи и расизам. Рединг се у свом раду залаже за право гејева и лезбијки на брак и усвајање деце, а Антонић се на његов рад позива (игноришући све што му у овоме не одговара) не би ли им ускратио чак и елементарно уставно право на слободу окупљања.

Каквим би последицама водило законодавство засновано на моралној одвратности, јасно је већ из списка историјских примера које у својој књизи наводи Нусбаумова. Морална одвратност према црнцима на америчком Југу, Јеврејима у предратној Немачкој (и широм Европе), као и према женама, инвалидима и припадницима нижих сталежа, била је (и понегде још увек јесте) једнако чврста психолошка чињеница као што је то и морална одвратност коју већина грађана у Србији данас осећа према хомосексуалцима. Када би се Антонићев принцип доследно применио, расни закони и сегрегација још увек би били на снази, а право гласа би још увек било резервисано само за мушкарце. Срећом, устави савремених демократија нису засновани на било чијим ирационалним осећањима одвратности, већ на једнаком моралном достојанству, па самим тим и једнаким правима, свих њихових грађана.