Odvratnost ili jednakost

Da prvo rešimo najjednostavnije pitanje. Da li je Antonić opisujući „Paradu ponosu” kao „moralno odvratnu” izneo svoje lično mišljenje ili je pak, kako sada tvrdi, „opisivao tuđi moralni stav”. Odgovor je – i jedno i drugo. Kako je odavno primetio Ivan Čolović, Antonić „reč često ustupa srpskom nacionalnom Mi”, pa tako i u ovom slučaju. U svom tekstu „Reakcija države će biti jeziva” (NSPM, 11. oktobar), on kaže da je sa održavanjem „Parade ponosa” Tadićev režim izgubio i „poslednji ostatak” političke legitimnosti: „Tadić i društvo postali su nasilnici, koji nasuprot volji naroda upravljaju ovom zemljom. Oni su juče sasvim prestali da budu odgovorni nama i počeli sasvim da odgovaraju nekom drugom.” Narod, po Antoniću, smatra da je „Parada ponosa” moralno odvratna, ali to mišljenje autoru nije nimalo „tuđe”. Naprotiv, on se sa tim mišljenjem, kao i sa voljom naroda uopšte, identifikuje – on govori u ime naroda. Zato on može da napiše da vlast nije odgovorna „nama” (narodu) jer organizuje „Paradu ponosa” uprkos činjenici da „mi” istu smatramo moralno odvratnom. Toliko o tome.

Što se tiče moralne odvratnosti kao osnove za zakonodavstvo u liberalno-demokratskoj državi:

„Moralni napredak jednog društva može se meriti stupnjem u kojem ono razdvaja odvratnost od straha i indignacije, te zasniva svoje zakone i društvene norme na supstantivnoj opasnosti i šteti, radije nego na simboličkoj vezi između objekta i strahova od animalnosti i smrtnosti. (...) Moždani centar zadužen za moralnu odvratnost/indignaciju, izvor je predrasuda, stereotipa, a ponekad i otvorenog nasilja... Istorija nam ovo jasno pokazuje. Na žene (posebno u periodu menstruacije), mentalno i fizički hendikepirane osobe, kao i na seksualne odnose između pripadnika različitih rasa, nekada se gledalo sa odvratnošću, a neki i danas na njih tako gledaju. Ipak, malo koji pripadnik savremenih liberalnih društava bi danas branio takva osećanja, a mnogi su uistinu prestali i da ih gaje. Ako odvratnost nije bila dobar moralni pokazatelj tada, zašto bi to bila sada?”

Autor ovih redova je Marta Nusbaum, ali da bi ih pročitao, Antonić nije morao da pročita njenu izvrsnu, mada obimnu studiju o odnosu odvratnosti, stida i zakona, „Hiding from Humanity” (Princeton: Princeton University Press, 2004). Dovoljno je bilo da pročita rad na koji se sam poziva: Redding, Richard E. (2008): „It’s Really About Sex: Same-Sex Marriage, Lesbigay Parenting, And The Psychology Of Disgust”, Duke Journal Of Gender Law & Policy Volume 15, pp. 127–193. Autor rada, Ričard Reding, ne samo da afirmativno citira Nusbaumovu, već navedeni citat iz njene knjige dopunjuje i svojim nedvosmislenim zaključkom: „Danas se osećanje odvratnosti koristi kako bi se gejevima i lezbijkama uskratila prava na brak i odgajanje dece – prava koja zauzimaju centralno mesto u imaginaciji praktično svih Amerikanaca.”

Drugim rečima, Antonić tvrdi da je vlast dužna da postupa u skladu sa voljom naroda, čak i kada je ta volja zasnovana na iracionalnoj moralnoj odvratnosti („[U]opšte nije važno da li je ta odvratnost racionalna ili ne.”); u suprotnom, vlast gubi svaki demokratski legitimitet i postaje „okupaciona”. Ovu tezu, međutim, on podupire pozivajući se na tekst koji tvrdi upravo suprotno – da se zakonodavstvo ne sme zasnivati na iracionalnoj moralnoj odvratnosti, jer bi se u tom slučaju ozakonile zloćudne predrasude, stereotipi i rasizam. Reding se u svom radu zalaže za pravo gejeva i lezbijki na brak i usvajanje dece, a Antonić se na njegov rad poziva (ignorišući sve što mu u ovome ne odgovara) ne bi li im uskratio čak i elementarno ustavno pravo na slobodu okupljanja.

Kakvim bi posledicama vodilo zakonodavstvo zasnovano na moralnoj odvratnosti, jasno je već iz spiska istorijskih primera koje u svojoj knjizi navodi Nusbaumova. Moralna odvratnost prema crncima na američkom Jugu, Jevrejima u predratnoj Nemačkoj (i širom Evrope), kao i prema ženama, invalidima i pripadnicima nižih staleža, bila je (i ponegde još uvek jeste) jednako čvrsta psihološka činjenica kao što je to i moralna odvratnost koju većina građana u Srbiji danas oseća prema homoseksualcima. Kada bi se Antonićev princip dosledno primenio, rasni zakoni i segregacija još uvek bi bili na snazi, a pravo glasa bi još uvek bilo rezervisano samo za muškarce. Srećom, ustavi savremenih demokratija nisu zasnovani na bilo čijim iracionalnim osećanjima odvratnosti, već na jednakom moralnom dostojanstvu, pa samim tim i jednakim pravima, svih njihovih građana.