Немилозвучност и сиктање

Настојим да макар повремено пратим прилоге које у редовном седмичном ритму пишу два млађа интелектуалца – господа Кишјухас (у Данасу) и Паковић (у КД Политике). Десила се занимљива коинциденција која је привукла моју пажњу: у кратком размаку (први 27. октобра, а други 30. октобра), независно, насловили су своје колумне на идентичан начин: Јелена Карлеуша. То је био повод (испоставило се: ваљан) да накнадно ишчитам релевантне текстове.

Кишјухас апострофира у свом тексту неискрени патернализам, можда и дволичност, дела колумнистичког народа (колико видим не штедећи ни себе превише). Подвлачи критику клерикализације србијанског друштва коју уочавају многи; клерикализацију жигоше и г. Ј. Карлеуша. Препознаје искреност и списатељску храброст у цитату: „Док ме једног дана као вештицу буду палили на ломачи насред Теразија, сигурна сам да ће патријарх позвати на мир, милост и ненасиље. Али тек кад и последњи прамен моје грешне плаве косе сагори.” У коментару Кишјухас наглашава оно што је и нешто више од личног става: „Особе које верују само у оно што виде, односно само у оно за шта постоји доказ, одувек су биле субверзивне.”

Паковићев прилаз је такође без предрасуда. Наслов колумне коју анализира („Отвори свој ум”) пара вреди, јер је добар кишобран за цитат који он не изоставља: „У Србији је нормално да се националним херојем назове сваки који је побио више од 100 људи друге вероисповести, али није нормално да градом шетају они који заговарају љубав, мир, слободу, толеранцију!” Уз поновно откривање старог крика – да „Бог не живи у цркви, већ у свима нама”– Паковић везује занимљиву, топлу синтагму: атеистичка душевност. Његово дубље сагледавање укупне акустичности „феномена Карлеуша” резултирало је враћањем у оптицај једне ретке, а контекстуално тачне речи: немилозвучност.

Но хајде да допустимо једну релативизацију: да су све горње побројане врлине само блесак специфичних интелектуалних резонанци, на фону једног од неколико могућих вредносних система. Остаје, међутим, чињеница да аутори не призивају за своје опоненте егземпларно испаштање (Содома и Гомора), не муте у интелектуалним ретортама хемикалије смртоносних испарења (сумпор), већ обзирно бирају естетику за своју регуларну етику.

Па како сад? Откуд толико сиктања на ове реченице и овакве ауторе? Па и од особа које смо понекад, у другим приликама,знали и да с правом ободримо.

Вукота Бабовић

Аутор је професор универзитета