Nemilozvučnost i siktanje

Nastojim da makar povremeno pratim priloge koje u redovnom sedmičnom ritmu pišu dva mlađa intelektualca – gospoda Kišjuhas (u Danasu) i Paković (u KD Politike). Desila se zanimljiva koincidencija koja je privukla moju pažnju: u kratkom razmaku (prvi 27. oktobra, a drugi 30. oktobra), nezavisno, naslovili su svoje kolumne na identičan način: Jelena Karleuša. To je bio povod (ispostavilo se: valjan) da naknadno iščitam relevantne tekstove.

Kišjuhas apostrofira u svom tekstu neiskreni paternalizam, možda i dvoličnost, dela kolumnističkog naroda (koliko vidim ne štedeći ni sebe previše). Podvlači kritiku klerikalizacije srbijanskog društva koju uočavaju mnogi; klerikalizaciju žigoše i g. J. Karleuša. Prepoznaje iskrenost i spisateljsku hrabrost u citatu: „Dok me jednog dana kao vešticu budu palili na lomači nasred Terazija, sigurna sam da će patrijarh pozvati na mir, milost i nenasilje. Ali tek kad i poslednji pramen moje grešne plave kose sagori.” U komentaru Kišjuhas naglašava ono što je i nešto više od ličnog stava: „Osobe koje veruju samo u ono što vide, odnosno samo u ono za šta postoji dokaz, oduvek su bile subverzivne.”

Pakovićev prilaz je takođe bez predrasuda. Naslov kolumne koju analizira („Otvori svoj um”) para vredi, jer je dobar kišobran za citat koji on ne izostavlja: „U Srbiji je normalno da se nacionalnim herojem nazove svaki koji je pobio više od 100 ljudi druge veroispovesti, ali nije normalno da gradom šetaju oni koji zagovaraju ljubav, mir, slobodu, toleranciju!” Uz ponovno otkrivanje starog krika – da „Bog ne živi u crkvi, već u svima nama”– Paković vezuje zanimljivu, toplu sintagmu: ateistička duševnost. Njegovo dublje sagledavanje ukupne akustičnosti „fenomena Karleuša” rezultiralo je vraćanjem u opticaj jedne retke, a kontekstualno tačne reči: nemilozvučnost.

No hajde da dopustimo jednu relativizaciju: da su sve gornje pobrojane vrline samo blesak specifičnih intelektualnih rezonanci, na fonu jednog od nekoliko mogućih vrednosnih sistema. Ostaje, međutim, činjenica da autori ne prizivaju za svoje oponente egzemplarno ispaštanje (Sodoma i Gomora), ne mute u intelektualnim retortama hemikalije smrtonosnih isparenja (sumpor), već obzirno biraju estetiku za svoju regularnu etiku.

Pa kako sad? Otkud toliko siktanja na ove rečenice i ovakve autore? Pa i od osoba koje smo ponekad, u drugim prilikama,znali i da s pravom obodrimo.

Vukota Babović

Autor je profesor univerziteta