Ракета од отпадака

Чачак – Завод за интелектуалну својину Србије регистровао је недавно патент инжењера Милоша Нешовановића из Чачка под називом „Производња погонског пуњења противградне ракете од војних отпада“. Реч је о сложеном поступку прераде експлозивних материја који је технолог освојио радећи у лучанској фабрици „Милан Благојевић – Наменска“.

Тако су ракете, које носе паковање сребро-јодида међу облаке, на висину од 6.000 или 8.000 метара, добиле гориво од одбачених материјала у војној фабрици. Тај отпад обухвата двобазна ракетна горива (баруте) у чврстом стању којима је истекао рок употребе од 36 месеци, или немају тржиште, избачена су из употребе, односно не испуњавају стандарде.

– Нагомилани отпад који је преживео и бомбардовање био је баласт за фабрику а спаљивање је једино решење, иако опасно, компликовано и веома штетно по околно становништво. Нико се није усуђивао да се бави пројектилима којима је истекао рок и ја сам себи поставио задатак да се на користан начин ослободимо тог отпада, и тако спречимо еколошко загађење Лучана и Драгачева и промену микроклиме – каже Нешовановић за „Политику“.

Он истиче да се у развијеним земљама овакви отпаци барута спаљују у специјалним пећима опремљеним исто таквим филтерима. Јер, сагоревањем једног килограма ракетног горива ослобађа се чак 1.200 литара угљен-моноксида, угљен-диоксида, азотових оксида, цијановодоника, чађи, оксида олова, бакра, магнезијума... Поред тога, у саставу ракетних горива су трансформаторско уље, хлоровани бифенили и све то изазива мутагене, тератогене и канцерогене ефекте по живе организме. Због тога је многим спалионицама, описује наш саговорник, забрањен рад пошто у микроклими места остављају продужен негативни ефекат наредних година:

– Најпре сам отпадно гориво испитао, да ли је стабилно и може ли се користити, а затим хомогенизовао додавањем адитива. Следи получасовно ваљање, од шест до осам пута, између цилиндара загрејаних на 90 степени. У платно које се тако добија додају се недостајуће компоненте, и пре и после ваљака.

Садржај тих модификатора Нешовановић не саопштава, они остају изумитељева тајна. После ваљања, платно намотано у ролну одлази у пресовање под вакуумом и обликује се у цилиндар дужине 405 и пречника 60 милиметара. То је, сада, ново ракетно гориво за противградне пројектиле. У унутрашњости тог цилиндра читавом дужином је звездаста шупљина. Тиме гориво, које сагорева под притиском од 60 до 120 бара, добија балистичке карактеристике, не сагори одмах већ износи ракету до осам километара висине. Тежина једног горива је 1.700 грама.

Нешовановић напомиње да је трансфер технологије двобазних ракетних горива из Витеза у фабрику „Милан Благојевић“ почео 1994. године уз ангажовање инжењера из Војнотехничког института који су некада радили у тамошњој фабрици „Витезит“. Он додаје да је при освајању ових горива у Лучанима, испробавању алата и опреме и дефинисању састава настало прилично отпадака које је било тешко уградити у нове серије ракетних горива.

– Мојим поступком прерађено је око 6.000 килограма неупотребљивог отпада, колико се тада затекло у фабрици, и произведено исто толико квалитетног ракетног горива које је продато Републичком хидрометеоролошком заводу по цени од 20 евра за килограм, па уграђено у противградне ракете „Полиестера“ из Прибоја. Сва горива искоришћена су 2002. године и ниједно није рекламирано. У војним фабрикама и складиштима у Србији данас постоје велике количине отпадног горива али се оно, колико знам, не прерађује – тврди Нешовановић.

Чак ни у Лучанима. Технолог вели да је разлог за то судски спор, пошто је као власник изума од фабрике затражио накнаду за коришћење патента. Очекује се да ће Виши суд у Чачку ускоро изрећи пресуду у овом случају, а Нешовановић је у међувремену напустио Лучане и ради у фабрици папира „Дива“, у Прељини код Чачка.

Гвозден Оташевић