Лелина борба са ветрењачама

Пожаревац – Лела Петковић из Пожаревца, која је пре десет година чудом преживела стравичну саобраћајну несрећу због које је остала тежак инвалид, до данашњег дана није добила ни динара одштете за последице. Њен предмет се пред пожаревачким судовима разматра већ осам година.

Десетог септембра 1996. године, живот Леле Петковић променио се из корена. Тада 29-годишњакиња, једна од првих жена војника по уговору у Војсци СРЈ, своје ћерке Јелену и Ивану водила је у школу. На пешачком прелазу у близини пожаревачке школе "Петар Петровић Његош" на Лелу је налетео 42 тоне тежак шлепер цементаре из Новог Поповца, којим је управљао извесни Милутин Ранђеловић.

– Одгурнула сам децу, а камион ме је браником ударио у кук. Подлетела сам под точкове, али сам успела да се рукама ухватим за браник. Вукао ме је двадесетак метара, док су ми точкови ломили ноге, али се нисам пуштала – прича Лела.

Након што су полиција и хитна помоћ стигли на место несреће, нико није веровао да ће Лела преживети. Смрвљене кости из њених ногу вириле су на све стране, изгубила је доста крви, а докторима се чинило да је ампутација десне ноге неминовна.

– Нисам пристала да ми одсеку ногу. Будући да сам била војни осигураник, пребацили су ме на Војномедицинску академију у Београд, где сам оперисана – каже Лела. После два месеца у постељи и укупно девет операција, Лели су доктори рекли да више неће моћи да хода. Ипак, њена воља је била јача од црних прогноза.

Убрзо после несреће Лела је отишла у инвалидску пензију, која за прошли месец износи 5.800 динара. Живи у изнајмљеном стану, који месечно плаћа 100 евра. Тешка је само 50 килограма, а несрећа је оставила и многобројне последице на њене унутрашње органе.

– Тешко се крећем, понекад из чиста мира паднем на улици. Некад не могу ни ујутру да устанем из кревета. Стално поболевам од разних инфекција, а доктори не могу да прогнозирају какво ће бити моје здравствено стање – каже Лела.

Њена борба са правосудним системом почела је 1998. године, када је пожаревачком Општинском суду поднела приватну тужбу за накнаду нематеријалне штете.

– Тужила сам возача камиона, цементару из Новог Поповца у чијем је власништву возило, и осигуравајућу кућу ДДОР "Нови Сад". После осам година, нисам добила ни динара одштете за бол који сам преживела. Иако је Општински суд два пута доносио пресуду по овој тужби, пожаревачки Окружни суд је предмет стално враћао на поновно суђење. То је као борба са ветрењачама – рекла је Лела.

У пожаревачком општинском суду кажу да је реч о "веома сложеном предмету у коме је учествовало више странака", као и да су рочишта често одлагана.

– Ипак, недопустиво је да поступак траје од 1998. године. Због тога је председник Општинског суда још раније наложио судији Марини Маричић да предмет узме у приоритет за решавање. Она је 27. јула ове године донела пресуду којом делимично усваја захтев Леле Петковић. Ова пресуда није правоснажна, пошто странке имају право жалбе – рекао је судија Добрица Живковић, портпарол Општинског суда у Пожаревцу. Тако ће се предмет Леле Петковић по трећи пут наћи пред пожаревачким Окружним судом, који је овај случај већ два пута враћао на поновно суђење.

Лелине ћерке су у међувремену порасле, старија је уписала ветерину, а млађа је још у средњој школи. Њихова мајка годинама се сналази како би им обезбедила какву-такву егзистенцију.

– Живимо као подстанари, а помаже нам мој брат. Ја не знам колико ћу још издржати овако, а једина ми је жеља да ћеркама обезбедим кров над главом. Са својих 30 година, када је требало да створим нешто за своју децу, отишла сам у пензију. Будућност ми је нестала у једном дану – каже Лела, која је својом суморном причом пре неколико месеци расплакала и гледаоце телевизијске емисије "Све за љубав", али ни то јој није помогло да реши свој тежак случај.