Бисери у шкољци

Од нашег специјалног извештача

САН СЕБАСТИЈАН – Сансебастијански, филмовима и непрестаним догађањима препуњени дани промичу, а још увек су најживахнија два уједно и најстарија фестивалска учесника, два Португалца. И док 84-годишњи писац нобеловац Жозе Сарамаго (1922), са осмехом и ентузијазмом свакодневно обавља свету дужност члана главног жирија, што подразумева и стрпљење за савладавање не баш увек занимљивих филмова, његов још старији земљак, 98-годишњи редитељ Маноел де Оливеира (1908) са нескривеном радошћу представља свој најновији филм "Лепотица заувек", такмичећи се у паралелном програму "Забалтеги" ("Отворена зона") у секцији "Бисери" за награду публике.

Овај португалски филмски вук, "ветеран светског филма", како себе највише воли да назива, у "Лепотици заувек" чини необичну посвету Луису Буњуелу и његовом филму "Лепотица дана". Два главна лика из Буњуеловог филма срећу се у тајности поново после 38 година (толико је и прошло од настанка овог Буњуеловог филма са Катрин Денев и Мишелом Пиколијем у главним улогама), а Оливеира разрађује студију карактера кроз њихов вишедеценијски, деликатни мушко-женски однос. Однос мушкарца који је задовољан својим садизмом чије је извориште у освети жени за њено неверничко понашање, и жене која га дубоко воли и жели, али чији животни ставови никада нису дозвољавали да је он поседује. Невероватно енергичан, иако готово камерни филм у којем поново игра Мишел Пиколи а остарелу лепотицу дана сјајна португалска глумица Бул Оглер. После успешне светске премијере, недавно на Венецијанском фестивалу, овај Оливеирин филм наишао је на изузетно допадање гледалаца, а сусрет новинара са редитељем претворио се у необичан мастер клас посвећен Буњуелу. "Буњуел је увек био коректан и високо моралан и то је показивао тако што је моћ инстинктивног у човеку увек претпостављао људском моралу", изјавио је Оливеира...

Славни амерички редитељ-оскаровац Џонатан Деми ("Кад јагањци утихну", "Филаделфија"), такође у секцији "Бисери" програма "Забалтеги", представио је свој дугометражни документарни филм "Нил Јанг: Срце од злата", посвећен овој легенди рока али и свима онима који нису заборавили да постоји и она друга и другачија Америка од оне "под Бушовим лидерством". Она Америка о којој су говорили и говоре миротворни стихови из песама Нила Јанга, у име свих оних који у Америци мисле другачије. Деми је начинио интимни Јангов портрет снимајући његове промотивне концерте, његов однос са пријатељима и породицом, ставове спрам смртности и проласку времена, спрам бунтовништва које је обележило његово свеукупно музичко стваралаштво. Изузетно емотиван филм са сјајном музиком, јасним порукама "дајмо шансу миру". После пројекције филма Џонатан Деми је, између осталог, изјавио: "Желео сам да вам покажем да је Америка била и још увек јесте земља која воли мир. Чињеница је да је у њој сада тешко живети у коегзистенцији са политичким лидерима који воде нацију у рат и деструкцију. Попут многих мојих земљака и ја осећам како то више није она моја љубљена земља, а у име свих нас говори Нил Јанг својим стиховима". Иначе, Нил Јанг је сарађивао са Демијем и као композитор музике у његовим филмовима "Комплексна сесија" и "Филаделфија".

У такмичарском програму, у последња два дана, виђени су и филмови Карлоса Сорина, Џона Бурмана и Тома Дићилија. Аргентински редитељ Карлос Сорин стари је сансебастијански али и београдски знанац. Његов претходни филм "Бонбон, пас" пре три године је био један од лауреата овог фестивала али и један од допадљивијих филмова београдског Феста на којем је Сорин био драги гост. Сада је Сорин понудио "Пут за Сан Диего", поново црнохуморну и живописну причу испричану на путу од аргентинске провинције Мисионес, на који је повео младог незапосленог сељанина Татија, иначе великог обожаваоца Дијега Марадоне. Као полазиште за овај симпатичан роуд-муви, Сорин користи Татијев шок изазван вешћу да се Марадона налази на лечењу због тешких срчаних проблема у једној болници у Буенос Ајресу. Згодан изговор за авантуру коју Сорин креира свом јунаку, аранжирајући му и серијал необичних сусрета на путу до главног града, на који Тати креће гоњен љубављу и жељом да свом идолу лично преда дрвену статуету са његовим ликом, коју је лично изрезбарио. Ово је још један Соринов филм који са лакоћом осваја срца гледалаца.

За публику је посластица и нови филм легендарног британског редитеља Џона Бурмана, мајстора трилера, политичког филма али и циничног хумора. Његов филм "Тигрова прича" са Бренданом Глисаном у двострукој улози, духовито је поигравање са причом о двоструком идентитету уз елементе трилера, мелодраме и комедије. У средишту приче, која се плете у Ирској, је послован средовечни Лајам, бизнисмен године, који је управо открио да постоји човек идентичног изгледа који покушава да заузме његово место и у породици и на послу. Тада Бурман нагони јунака на потрагу за "преварантом", а низ хуморних, мелодрамских и "шпијунских" акција доводи га до открића брата близанца. Згодан биоскопски филм.

Конкурент Бурману и Сорину је и амерички независни редитељ Том Дећилио (највише познат по филму "Живети у забораву") са новим хуморним делом "Помахнитао" у којем је главне улоге поверио Стиву Бушемију и Мајклу Питу. Иако има проблема са мотивацијом појединих ликова, овај Дићилијев филм нуди сасвим добру забаву уз згодну причу о необичном пријатељству између трећеразредног њујоршког папараца (Бушеми) и младог бескућника из Филаделфије који би да постане глумац (Пит), уз учешће наочитих глумица какве су Ђина Гершон и Алисон Лохмен. Како је Дићилио пре две године био члан жирија сансебастијанског фестивала, синоћ га је публика поздравила као свог рођеног, а Стив Бушеми је доживео заслужене овације...

--------------------------------------------------------------------------

Награда фон Сидову

 "Током читаве каријере, а ви знате колико је она већ бескрајно дуга, борио сам се једино за то да од мене не начине типског глумца. И та борба, ево, још увек траје", изјавио је легендарни шведски глумац Макс фон Сидов, видно узбуђен почашћу коју је доживео у препуном гледалишту Курсал. Фон Сидову је припала награда "Доностиа" за изузетан допринос светском филму. На фотографији из Сан Себастијана забележен је тај тренутак.