ИЗГУБЉЕНА НЕВИНОСТ

Најстарија је неистина у спорту да се игра и политика не мешају. Мешају се и те како, и само наивни покушавају да нас разувере.
Да нема политике не би било Олимпијских игара, не би било излива патриотизма, застава и химни, не би било сукоба идеолошких, економских и других система веровања. Уосталом, зар политика није најлукративнији спорт?

Олимпијаде су превелике да би биле аполитичне, па су Игре нове ере давно изгубиле невиност. Још 1906, током ране верзије догађаја, у Атини је полиција убила три политичка демонстранта. У Мексику 1968. страдале су стотине. Хитлер је Игре у Берлину 1936. користио за промоцију нацизма. Минхен је 1972. био позорница крвавог тероризма.

Амерички бојкот Олимпијаде у Москви 1980. био је чиста политика због совјетске инвазије на Авганистан. Као и одбијање совјетског блока да се такмичи на наредним Олимпијским играма у Лос Анђелесу. Нису Грци на последњој Олимпијади звиждали Американцима због спорта, већ због политике. А када САД Кубанцима не допусте учешће на Светском бејзбол класику онда је и то дестилисана политика.

Примера има сијасет. Сувише често Игра није само игра. Тачно је да су стари Грци прекидали непријатељства у време олимпијских игара, али савремени свет показује да је спорт наставак политике другим средствима, да парафразирам теоретичара рата Карла фон Клаузевица.

Када у ваздуху лебде крупна питања, посебно у тренуцима кризе, спорт је незаобилазни инструмент политичког војевања. Рецимо око Косова. "Овде је игра стварно рат", писао је својевремено "Кришчен сајенс монитор" о кошарци на Космету.

Читам да непризнати кошаркашки савез Косова тражи чланство у ФИБА. Тврде да су слаби изгледи да у томе успеју на састанку у Мадриду 2. марта, барем док УН не донесу резолуцију о коначном статусу јужне покрајине.

Шта ћемо, међутим, са неким другим спортовима? Како ствари засад стоје, иако није независно, Косово је добило чланство у светској рукометној и стонотениској организацији јер тамо не важи правило "једна држава – један савез".

Како ћемо одговорити на компликовани ребус када немамо став? Случај са рукометашима то потврђује. Једне смо избацили из Европе тражећи да не играју против косовског тима, другима смо прогледали кроз прсте. Тим Кикинде је на препоруку владе одбио да игра са косовским Влазнимијем. Кажњен је двогодишњом суспензијом. Нишка Наиса боље је прошла иако је извукла исти тим из Ђаковице.

Како ћемо реаговати када стонотенисерска репрезентација Косова дође на првенство у Београд? Мање је важно што они најављују наступ под заставом међународне федерације или УН. Сам долазак је политичка бекхенд паралела, дроп-шот за снаге реда, волеј публици.

Ако их не примимо, прети нам одстрањивање из светске федерације и дуготрајно уваљивање у изолацију. Ако их примимо, то је пуцањ у ноге политичким ставовима. Врашки компликовано. А став немамо. Као ни министра за спорт (имам кандидата) који би могао да помогне да избегнемо неугодности.

Није ово први пут да се Косово уплиће у међународни спорт. Када је пукла југословенска криза, нашим фудбалерима су 1992. затворена врата Европског првенства. Сетимо се 1998. када је – због Косова – отказана фудбалска утакмица против Ирске у Београду и када су Енглези повукли позив за пријатељски меч.

Септембра 2001. три руске спортске федерације – рвачка, боксерска и одбојкашка – морале су да откажу турнеју по САД због Косова. Америчка амбасада у Москви престала је да издаје визе после почетка бомбардовања Југославије.

Током оне спектакуларне туче прошлог јуна на кошаркашком дербију Црвене звезде и Партизана навијачи су полицији викали "Идите на Косово". Нешто касније, фудбалски клуб Звезда кажњен је са 30.000 швајцарских франака највише због транспарента "Косово = Србија". УЕФА строго забрањује истицање порука политичког садржаја.

Зашто на све ово подсећам? Зато што је косовски проблем сувише озбиљан и мултидисциплинаран да би био препуштен само политичарима. Спорт је само још једна његова димензија, а немам утисак да знамо како ћемо се понашати у ситуацијама које нас чекају.

Да ли је на првом месту политика или дух спорта? Да ли спортисти треба да пропуштају такмичења за која се припремају када им то кажу политичари? Да ли их треба кажњавати за оно што чине или не чине политичари? Шта радити када се спорт нађе на беспућу због политизованих инцидената који га прате? Да ли спортисти заслужују да раде оно што воле уместо да побеђују или губе у биткама где сви губе?

Ако је за утеху, одвајање политике и религије показало се једноставнијим од одвајања политике и спорта. Можемо само да констатујемо да је, због уплива политике, фер-плеј све више дефицитарна роба у области у којој је настао – у спорту.

У многим спортовима пропратни ритуали заиста стварају утисак рата другим средствима. Уосталом, геополитика фудбала је 1969. довела и до правог рата Хондураса и Салвадора.

Током финала азијског фудбалског купа 2004, у коме су се састали Кина и Јапан, кинески навијачи носили су јапанске униформе из тридесетих година прошлог века како би исказали своје непријатељство. Други су махали плакатима са бројем "300.000" – подсећањем на број Кинеза које су Јапанци убили 1937.

Када је пре две године избила афера са Ленсом Армстронгом, седмоструким победником Тур де Франса, ретки је нису стављали у контекст америчко-француских сукоба поводом ирачког рата.

Крикет, тај заштитни знак Британије, набијен је политиком јер га једино играју чланице Комонвелта притиснуте односом обожавања-мржње према бившој метрополи. Неки енглески играчи одбијају да путују у Зимбабве јер су забринути за тамошње стање људских права.

Могу ли спортисти да доносе такве морално-политичке одлуке? Једни су против. Други подсећају да су спортске санкције Јужној Африци својевремено допринеле паду режима апартхејда?

Постоји ли веза између спорта и духа национализма и милитаризма? У средњем веку спорт је у Енглеској регуларно забрањиван јер је ишао на штету војне обуке. Тек после француског пораза од Бизмаркове Немачке, барон Пјер де Кубертен представио је нову визију спорта који више од заморно дугих говора или међународних резолуција може да допринесе зближавању.

Пошто су се квалификовали за светско првенство, фудбалери Обале Слоноваче ангажовали су се око престанка грађанског рата. Бивши председник ФИФА Жоао Авеланж сањао је о мечу Израелаца и Палестинаца. Индија и Пакистан, археривали са Потконтинента, редовно играју крикет.

Једно је сигурно: спорт помаже нацијама да спознају да друге нације нису демони већ људи као и они. Када се сукоби окончају, спорт је тај који успоставља везе. Што је најчешће – политичка одлука.