Уточиште у Новом Београду

Ратко Младић крио се од 1. јуна 2002. до 25. јануара 2006. године у становима на адресама Јурија Гагарина број 118 и 183, Пеђе Милосављевића 24, Трећи булевар 48, Црнотравска 1г и Владимира Поповића 24, наводи се у оптужници коју је подигло Друго општинско тужилаштво. Прво "склониште" одбеглог хашког генерала било је у Улици Пеђе Милосављевића број 24, у стану Ратка Вучетића, иначе оптуженог да је са још девет особа учествовао у скривању Ратка Младића.

Према наводима оптужнице коју је "Политика" прва објавила, на поменутој адреси хашки оптуженик се задржао 15 до 30 дана, после чега, у договору са такође оптуженим Станком Ристићем, мења локацију и прелази у стан у Улици Јурија Гагарина број 183.

Одбегли хашки генерал се у овом стану скривао све до 1. октобра 2002. године, када се "сели" у Трећи булевар број 48. Младићеви јатаци, који су као и претходног пута изнајмили стан за бегунца, са власником стана на поменутој адреси закључују уговор о коришћењу стамбеног простора до краја фебруара 2003. године. Најтраженији хашки бегунац се, међутим, у поменутом стану скривао свега 45 дана. Стан напушта зато што у њега, ради теренске контроле, долазе припадници ОУП-а Нови Београд.

После скривања на поменутој адреси, у договору са Љиљаном Васковић, Јован Ђого одбеглог генерала пребацује у њен стан у Црнотравској улици број 1г. На поменутој адреси Младић је боравио четири до пет дана.

Хашки оптуженик није се дуго задржао ни у стану у Улици Владимира Поповића број 24, где прелази са претходне адресе. На поменутој адреси Младићу је "друштво" правио Милош Лугоња, син оптуженог Марка Лугоње (недавно приведен на београдском аеродрому при покушају да напусти Србију), који је и раније становао у овом стану. Некадашњи командант босанских Срба се и на овој, као и на многим претходним адресама, задржава свега неколико дана.

Младић се, после овога, "сели" у Улицу Јурија Гагарина 134, где се скривао 15 дана. У договору са оптуженим Станком Ристићем, прелази у стан у истој улици, односно у зграду број 118. Са краћим прекидима, најтраженији хашки оптуженик, на овој локацији остаје све до 31. децембра 2005. године.

Станове у којима се крио одбегли генерал, за ову сврху, углавном путем огласа, изнајмљивали су његови јатаци који су организовали и његов превоз до наведених локација. Месечни закуп станова у којима се Младић крио, у зависности од њихове величине, кретао се од 250 до 400 евра, а јатаци су поред закупа плаћали комуналне и друге трошкове хашког бегунца.

Да је мрежа јатака била добро организована говори и податак да су они Ратка Младића снабдевали храном, другим неопходним намирницама, па чак и телефонским картицама 064 и 063 и "допунама" за њих. Оптужени Борислав Ивановић је чак своју мајку Милеву одводио у стан у Јурија Гагарина 118 како би кувала хашком бегунцу.