Нема назад, а мора се напред

Има дана у животу када се пробудите и када ништа више није исто као пре. Када нема назад, а мора се напред. Јутро свиће без нашег одобрења, сунце и даље сија, а „живот иде даље”.

Такве дане доживела је Лидија Стојковић из Велике Плане, мајка која је остала без свог детета. Најтежа животна бол – зна се...

Када се први шок „смирио”, границе издржљивости драстично помериле, а сузе преплавиле Дунав па на тренутак усахле, написала је књигу о свом болу, периодима и фазама кроз које пролази родитељ кад остане без свог детета, са жељом да помогне људима који су доживели исто искуство. Њену књигу „Првих десет година туговања”, са поднасловом „Губитак детета – психолошка обрада личне трауме”, управо је објавило издавачко предузеће „Жарко Албуљ”, а промоција је деветог децембра у београдској књижари „Делфи”, у 13 часова (СКЦ, Краља Милана 48).

– Много непознаница, несигурности и грешака у процесу туговања, много „зашто” и „како”, много неочекиваних реакција околине и питање „шта урадити” да се ишчупаш са дна. После завршене психотерапије, када сам почела заиста да учим да живим поново, рекла сам да ћу, ако преживим 10 година тог емотивног пакла, написати све оно што је мени било потребно, а нисам нигде нашла да прочитам. Све оно до чега сам долазила сама, веома тешко и болно, све што ми се дешавало, и објаснити зашто се баш тако дешава, како бих унесрећене родитеље припремила и усмерила у правцу квалитетног опстанка, а не само пуког преживљавања – каже за наш лист Лидија Стојковић, професор психологије, и додаје да су је њени психотерапеути убедили да струка вапи за таквим садржајем, јер на ширем простору не постоји обрада ове најстрашније трауме, која је све учесталија, а посебно да је њен аутор стручњак, психолог.

Упркос томе, како додаје, што је са 34 мислила да је најсрећнија жена на свету јер је баш тако замишљала свој живот, са 37 све се преокренуло. Њен син се разболео и за месец дана преминуо...

– Увек мислимо да се лоше ствари у животу дешавају неком другом. А људи не знају да оно што се дешава у туђем дворишту, што је „тамо нечија прича”, једног дана лако може постати и њихова. Као што се десила мени... Вулкан негативних емоција је огроман, сви беже, и не желе да се „инфицирају”. Људи себе сматрају предодређенима за срећу и никад нам није доста лепог. А дође тренутак када истински живот, какав год био, замени све остало.

О томе је писала у својој књизи демистификујући увредљиви мит да „време лечи све ране”, и уверавајући „да су бол и туга исти као и првог дана, само што су временом постали део нас, као рука, као очи”...

На који начин су се она, њен супруг и деветогодишња ћерка носили са овим тешким ситуацијама, коме су се обраћали за помоћ, како су наставили даље када срце није хтело да прихвати оно што чује глава – од неверице и беспомоћности, преко механизама одбране, до тражења смисла тамо где га никако нема...

Мирјана Сретеновић

(Сутра: Људи не траже помоћ зато што је нема)