Nema nazad, a mora se napred

Ima dana u životu kada se probudite i kada ništa više nije isto kao pre. Kada nema nazad, a mora se napred. Jutro sviće bez našeg odobrenja, sunce i dalje sija, a „život ide dalje”.

Takve dane doživela je Lidija Stojković iz Velike Plane, majka koja je ostala bez svog deteta. Najteža životna bol – zna se...

Kada se prvi šok „smirio”, granice izdržljivosti drastično pomerile, a suze preplavile Dunav pa na trenutak usahle, napisala je knjigu o svom bolu, periodima i fazama kroz koje prolazi roditelj kad ostane bez svog deteta, sa željom da pomogne ljudima koji su doživeli isto iskustvo. Njenu knjigu „Prvih deset godina tugovanja”, sa podnaslovom „Gubitak deteta – psihološka obrada lične traume”, upravo je objavilo izdavačko preduzeće „Žarko Albulj”, a promocija je devetog decembra u beogradskoj knjižari „Delfi”, u 13 časova (SKC, Kralja Milana 48).

– Mnogo nepoznanica, nesigurnosti i grešaka u procesu tugovanja, mnogo „zašto” i „kako”, mnogo neočekivanih reakcija okoline i pitanje „šta uraditi” da se iščupaš sa dna. Posle završene psihoterapije, kada sam počela zaista da učim da živim ponovo, rekla sam da ću, ako preživim 10 godina tog emotivnog pakla, napisati sve ono što je meni bilo potrebno, a nisam nigde našla da pročitam. Sve ono do čega sam dolazila sama, veoma teško i bolno, sve što mi se dešavalo, i objasniti zašto se baš tako dešava, kako bih unesrećene roditelje pripremila i usmerila u pravcu kvalitetnog opstanka, a ne samo pukog preživljavanja – kaže za naš list Lidija Stojković, profesor psihologije, i dodaje da su je njeni psihoterapeuti ubedili da struka vapi za takvim sadržajem, jer na širem prostoru ne postoji obrada ove najstrašnije traume, koja je sve učestalija, a posebno da je njen autor stručnjak, psiholog.

Uprkos tome, kako dodaje, što je sa 34 mislila da je najsrećnija žena na svetu jer je baš tako zamišljala svoj život, sa 37 sve se preokrenulo. Njen sin se razboleo i za mesec dana preminuo...

– Uvek mislimo da se loše stvari u životu dešavaju nekom drugom. A ljudi ne znaju da ono što se dešava u tuđem dvorištu, što je „tamo nečija priča”, jednog dana lako može postati i njihova. Kao što se desila meni... Vulkan negativnih emocija je ogroman, svi beže, i ne žele da se „inficiraju”. Ljudi sebe smatraju predodređenima za sreću i nikad nam nije dosta lepog. A dođe trenutak kada istinski život, kakav god bio, zameni sve ostalo.

O tome je pisala u svojoj knjizi demistifikujući uvredljivi mit da „vreme leči sve rane”, i uveravajući „da su bol i tuga isti kao i prvog dana, samo što su vremenom postali deo nas, kao ruka, kao oči”...

Na koji način su se ona, njen suprug i devetogodišnja ćerka nosili sa ovim teškim situacijama, kome su se obraćali za pomoć, kako su nastavili dalje kada srce nije htelo da prihvati ono što čuje glava – od neverice i bespomoćnosti, preko mehanizama odbrane, do traženja smisla tamo gde ga nikako nema...

Mirjana Sretenović

(Sutra: Ljudi ne traže pomoć zato što je nema)