Ко одлучује шта је уметност

Са сваком новом изложбом уметник се суочава са судом ликовних критичара. Овог пута у „Графичком колективу” новим циклусом графика, под називом „We decide what art is” (Ми одлучујемо шта је уметност), Милан Блануша је обрнуо улоге и духовито проговорио о том компликованом, али и креативном односу уметник-критичар. Посетилац који ушета у галерију на Обилићевом венцу бр. 27, до 27. новембра, осмехнуће се кад угледа нове радове на матрици једне личности, тачније Јеше Денегрија, уваженог ликовног критичара и 15 визуелних понављања његовог лика са именима млађих колега. На тој листи налазе се: Милорад Беланчић, Јасмина Чубрило, Зоран Ерић, Бранислава Анђелковић, Бранко Димитријевић, Лидија Мереник, Небојша Миленковић, Александра Естела Бјелица Младеновић, Данијела Пурешевић, Дарка Радосављевић, Катарина Радуловић, Дејан Сретеновић, Јадранка Толић, Биљана Томић, Стеван Вуковић.

Блануша особеним рукописом говори о духовном узору, лидерству, ауторитету, значају професионалних позиција, о тумачењу уметности, поверењу које треба изградити између уметника и критичара који заједно стварају нову уметничку климу једног времена.

После студија у Београду, Милан Блануша се усавршавао на академијама у Брауншвајгу и Франкфурту на Мајни. Добитник је бројних признања.

– Овом изложбом сам хтео да укажем на једносмерност ликовне критике. Ова изложба је моја жаока, има један критички набој, иако је у поприличној мери шаљива. За разлику од претходних изложби, овде сам можда био духовит! Чудне ствари се дешавају у ликовној уметности, а никог то не занима. Не мислим да ћу овако нешто да решим, али се надам да ћу натерати неке људе на размишљање. Сањао сам сан који је био повод за ову изложбу. Сањао сам да сам у тунелу без излаза, али се појављују руке које ме спречавају да идем даље. На крају угледам светлост која ме доводи до излаза и чујем глас: „Уради то” и ево изложбе пред нама – каже Милан Блануша у разговору за „Политику”.

На наше питање о чему би, по њему, кључни људи требало да размисле, уметник одговара:

– О једносмерности и углу посматрања на уметност, јер код нас она ни изблиза није слика онога што се дешава у свету. Тамо егзистирају и класични медији и нове форме и видео и перформанс и нема више оштрих граница између тих дисциплина. А зашто сам изабрао лик Денегрија? Зато што је он професор на историји уметности и ментор многих од ових критичара које наводим на изложби. Увек се говорило о професорима сликарства и њиховим епигонима, али се никада није говорило о професорима теорије који имају своје следбенике.

На отварању Бланушине изложбе био је присутан и Јеша Денегри, који је срдачно поздравио аутора, а касније је у једној радио емисији изјавио да Блануша има право да изнесе свој став, док је критичарка Љиљана Ћинкул рекла: „Блануша може све”. Уметник је на то додао да „могу све, али у границама артизма”.

На питање, шта смо ми одлучили да је уметност овде, код нас, и шта је добар критичар, уметник одговара:

– Уметност код нас има идеју да следи црту политичког ангажмана на признавању кривице народа у ратовима. Па, добро, хајде да је признамо, да се извинимо свима и да се окренемо уметности. Ако размишљате о трендовима, покретима, они не постоје. Нема данас авангарде. Данас сви жанрови егзистирају, све је на позорници. Добар критичар је човек који ради и мисли у Београду, мора да познаје светску сцену, прилике у граду и земљи, да има контакт са ширим кругом уметника, а не само са одређеном групом, да одлази у атељее и радионице.

Б. Лијескић